Logor gladi kod jasla

Napiši to. Napiši. Običnim mastilom

na prostom papiru: ne dadoše im jesti,

svi pomreše od gladi. Svi. Koliko?

Velika je livada. Koliko je trave

doљlo na jednoga? Piљi: ne znam.

Istorija kostima uvek smanjuje broj.

Hiljadu jedan opet je hiljadu.

Taj jedan je kao da ga ne beљe nikad:

plod izmiљljen, kolevka prazna,

bukvar otvoren ni za koga,

vazduh što se smeje, viče i raste,

stepenice da se praznina u vrt sjuri,

ničije mesto u vrsti.

Na onoj smo livadi gde postade telo.

A ona ćuti kao potkupljeni svedok.

Osunčana. Zelena. Nedaleko šuma

za žvakanje drveta, za piće iz kore –

celodnevna porcija pejzaža,

dok se ne oslepi. Gore je ptica

što je preko usta letela senkom

hranljivih krila. Otvarale se vilice,

udarao zub o zub.

Noću je na nebu sijao srp

i žeo za snevani hleb.

Nadletale ruke sa čađavih ikona

držeći međ prstima ispijene čaše.

Na ražnju od bodljikave žice

Pevali zemlje punih usta. Lepu pesmu

o tom kako pogađa rat pravo u srce.

Napiši kakva je ovde tišina.

Da.

Sól, 1962

Balada

To je balada o ubijenoj

što najednom sa stolice usta.

Sročena u tišini i miru,

zapisana na belom papiru.

Kraj prozora sasvim nezastrtog,

uz lampu ta stvar se odigrala.

Svako je to mogao da vidi.

Kad se vrata naglo zalupiše

i ubica strča stepeništem,

ona usta baš ko i svi živi,

čudnim mukom iz sna probuđeni.

Ona usta, ona glavom kreće,

tvrda kao oko iz prstena,

svuda luta njena prazna zena.

Ne, ne lebdi ona u vazduhu,

već po starom patosu korača,

po dasci što škripi znanim zvukom.

Za ubicom tragove tolike

u peć baca. Pali do posletka

pertlu svaku, pali do ostatka

s dna fioke nekad drage slike.

Ona nije rukom udavljena.

Ona nije zrnom ustreljena.

Nevidljiva smrt je pokosila.

Može da dâ sve znake života,

da plače zbog svakakve sitnice,

čak da vrišti, strahom obuzeta,

kad ugleda miša.

Tako mnogo

ima jadnog i beskrajno smešnog

što se lako odglumiti može.

Ona usta ko što se ustaje.

Ona hoda kao što se hoda.

Čak i peva češljajući kosu

koja raste.

Sól, 1962

Autorsko veče

Muzo, ne biti bokser – to znači ne biti.

Na bučnoj publici si škrtarila za nas.

Dvanaest ih je u sali,

već je vreme da počnemo.

Polovina je došla, jer napolju kiši,

ostatak su rođaci, Muzo.

Žene željne da padnu u nesvest večeras,

učiniće to, ali samo na boks-meču.

Jer danteovskih scena samo tamo ima.

I vaznesenja. Muzo.

Ne biti bokser, biti pesnik,

biti osuđen na teške norvide,

kad nemaš mišiće, da prikazuješ svetu

buduću školsku lektiru – bude li sreće –

o Muzo. O Pegaze,

anđele konjski.

U prvom redu starac u slast tako sanja

da mu žena pokojna iz groba usta i

da će ispeć starcu kolač sa šljivama.

S vatrom, ali tihom, da kolač ne izgori,

počinjemo čitanje. Muzo.

Sól, 1962

Дата добавления: 2015-08-20