Izlazak iz bioskopa

Svetlucali snovi preko platna.

Dva sata mrene od mesečine.

Bila ljubav na čeznutljiv napev,

bio srećan povratak sa puta.

Posle bajke svet je modar, maglen.

Ne uče se tu uloge, lica.

Partizansku tugu vojnik peva

i devojka svoju tugu svira.

Idem k vama, u svet ovaj stvarni,

pun sudbine, zagušan i mračan –

jednoruki momče kod kapije

i devojko očiju jalovih.

Z nie wydanego zboiru, 1945

Cirkuske životinje

Medved trupka pokorno u taktu,

lav preskače kroz obruč što gori,

bicikl vozi majmun ogrnut u plahtu,

prašti bič i muzika romori,

prašti bič i robi oči zveri,

slon pronosi karafu na glavi,

pas pleše i oprezno korak meri.

Mene – čoveka – stid veliki davi.

Zabava je tog dana bila ružna:

nije se škrtarilo na bučnome pljesku,

premda je ruka za svoj korbač duža

pružala oštru senku po pesku.

Dlatego żyjemy, 1952

Ključ

Bio je ključ i nestao najednom.

Kako sada da uđemo u kuću?

Ako ključ neko nađe izgubljeni,

Pogledaće ga – i šta ima od tog?

Samo u ruci bacaće ga uvis

kao komadić neki gvožđa starog.

S ljubavlju koju ja čuvam za tebe

kad bi se isto poigrala sudba,

ne samo nas, već i sav ostali svet

napustila bi tad ta jedna ljubav.

Podignuta, u rukama tuđina,

ne otključava nijedan dom

i biće forma i čista praznina,

i neka rđa besni nad njom.

Taj horoskop ne pišu – to je nauk –

karte ni zvezde, ni paunov jauk.

Pytania zadawane sobie, 1954

Noć

I reče mu Bog: uzmi sada sina svojega,

jedinca svojega miloga,

Isaka, pa idi u zemlju Moriju, i spali

ga na žrtvu tamo na brdu

gdje ću ti kazati.

Šta je to uradio Isak,

molim vas, oče katiheto?

Da li je razbio susedov prozor?

Da li je nove pantalone poderao

kada je preko plota preskakao?

Olovke krao?

Kokoške plašio?

Šaputao?

Neka odrasli

samo leže u tom glupom snu,

ja ove noći

moram da stražarim do zore.

Ova noć ćuti,

ali ćuti protiv mene

i crna je

kao slepa vera Avramova.

Kud da se skrijem

kad biblijsko oko božje

na mene padne

kao što pade na Isaka?

Staru priču

Bog, kad hoće, vaskrsnuti može.

Zato navlačim ćebe na glavu

i cvokoćem od straha.

Uskoro će nešto

pred prozorom da zabeli

kao ptica, kao vetar

zašuštaće u sobi.

Ali nema ptica

tako velikih krila,

niti vetra

u tako dugoj košulji.

Gospod će se praviti

kao da je slučajno navratio,

da uopšte nije tu,

a potom će odvesti oca

u kuhinju na zaveru,

iz ogromne trube u uši mu dunuti.

A kad sutra u cik zore

povede me otac na put,

poći ću, poći

crna od pakosti.

Nema dobrote, nema ljubavi

u koju ću poverovati,

bespomoćnija

od novembarskog lišća.

Niti ću verovati,

besmisleno je verovanje.

Niti ću voleti,

niti živo srce nositi u nedrima.

Kad bude, to što biti mora,

kad bude,

kucaće mi sušena pečurka

umesto srca.

Čeka Gospod

i s balkona od oblaka pogleđuje

hoće li se lepo, podjednako,

lomača upaliti

i videće,

kako se iz prkosa umire,

jer ja ću umreti,

neću dopustiti da se spasem!

Od te noći

i previše lošeg sna,

od te noći

i previše samovanja,

poče Gospod

polagacko

dan po dan

preseljenje

iz doslovnog

u metaforu.

Wołanie do Yety, 1957

Ništa dvaput

Ništa dvaput ne zbiva se

niti može. Bez veštine

rodismo se, isto tako –

skončaćemo bez rutine.

Čak kad bismo bili đaci

najgluplji u školi sveta,

ponavljanja za nas nema

neke zime ili leta.

Ni dan dvaput ne rađa se,

nema dveju sličnih noći,

dvaju istih poljubaca,

istih pogleda u oči.

Juče, kada tvoje ime

neko glasno reče meni,

ko da ruža tad ulete

kroz moj prozor otvoreni.

Danas, kad smo se sastali

k zidu lice ja okrenuh.

Ruža? Kakva li je ruža?

Sliči l cvetu? Il kamenu?

Zašto li ti, zlobni čase,

ometaš nas strepnjom slepom?

Tu si – dakle, moraš proći.

A prođeš li – to je lepo.

Nasmejani, privijeni,

tražićemo misli iste,

iako smo različiti

ko dve kapi vode čiste.

Wołanie do Yety, 1957

Šaljvi komad

Prvo pro'će naša ljubav,

potom sto i dvesta leta,

pa ćemo se sresti opet:

komičar i komičarka,

miljenici gledališta,

odigraće nas na sceni.

Mala farsa s kupletima,

malo plesa, mnogo smeha,

dobra slika običaja

i aplauz.

Bićeš smešan zasigurno

na toj bini, ljubomoran,

s tom kravatom.

Moja glava vrtoglava,

moje srce, moja kruna,

glupo srce koje puca,

glupa kruna koja spada.

Mi ćemo se tad sretati,

rastajati, smeh u sali,

sedam reka, sedam gora

među sobom raspravljati.

I ko da je malo bilo

stvarnih patnji i poraza

– rečju ćemo se dotući.

A na kraju poklon jedan –

farsa biće okončana.

Publika će tad u krevet

baš do suza nasmejana.

Oni će da žive srećno,

ljubav će da pripitome,

tigar ješće im iz ruke.

A mi večno ne znam kakvi,

u kapama s praporcima,

u brecanje im varvarski

udubljeni.

Wołanie do Yety, 1957

Дата добавления: 2015-08-20