Rehabilitacija

Koristim najstarije pravo fantazije

i prvi put do sada prizivam umrle,

tražim njihova lica, osluškujem korak,

premda znam da ko umre, taj umre sasvim.

Vreme je u ruku da uzmem svoju glavu

s rečju: Jadni Joriče, gde ti je neznanje,

gde slepo verovanje, gde nevinost tvoja,

tvoje valjda-će-biti, ravnoteža duha

između prave i neprave istine?

Verovah: izdali su, ne vrede imena,

kada se korov ceri s neznanih im humki

i gavrani rugaju, i mećave keze

– a behu to, Joriče, sve lažni svedoci.

Umrlih večnost traje sve dotle

dok im se sećanjem plaća.

Nestabilna valuta.

Nema dana da neko večnost ne izgubi.

O večnosti danas više znam:

može se dati i oduzeti.

Ko je narečen izdajnikom – taj

sa imenom treba da umre.

Ta naša nad mrtvima moć

traži da vredi ko blago

i da sud ne sudi u noć,

i da sudac ne bude go.

Zemlja vri – a to oni koji već su zemlja,

staju grudva po grudva, pregršt kraj pregršti,

izlaze iz ćutanja natrag u imena,

u sećanje naroda, u vence i brava.

Gde mi je vlast nad rečima?

Reči su pale na dno suze,

reči nepodesne za vaskrsenje ljudi,

mrtav opis ko snimak pod magnezijumom.

Ni na pola uzdaha bar da ih probudim

ja, Sizif koji služi paklu poezije.

Idu k nama. I oštri ko dijamant

– po izlozima uglačanim spolja,

po prozorima udobnih stnačića,

po ružičastim naočarima, staklenim

mozgovima, srcima – tiho zasecaju.

Wołanie do Yety, 1957

Дата добавления: 2015-08-20