Atlantida

Postojali su ili nisu.

Na ostrvu il negde drugde.

Okean il nešto drugo

progutao ih je ili ne.

Da li je ko voleo koga?

Da li se ko borio s kim?

Događalo se sve il ništa

tamo ili drugde.

Beše tamo sedam gradova.

Je l to sigurno?

Hteli su večno da traju.

Gde su dokazi?

Ne pronađoše barut, ne.

Barut pronađoše, da.

Verovatni. Nezamislivi.

Neovekovečeni.

Neizvađeni iz vazduha,

iz vatre, vode, zemlje.

Nema ih u kamenu

ni u kapi kiše.

Ne mogu čak ozbiljno

upozoriti više.

Meteor je pao.

Nije to meteor.

Vulkan se izlio.

Nije to vulkan.

Neko je vikao nešto.

Niko ništa.

Na toj plus minus Atlantidi.

Wołanie do Yety, 1957

Izmišljam svet

Izmišljam svet, izdanje drugo,

izdanje drugo, ispravljeno,

idiotima za smeh,

melanholicima za plač,

ćelavima za češalj,

psima za čizme.

Evo i poglavlja:

Razgovor zveri i rastinja,

a uz svaku vrstu

dat je i rečnik tumačenja.

Čak obično dobar dan

razmenjeno s ribom

tebe, ribu i sve druge

u životu okrepiće.

Ta, još davno naslućivana,

odjednom u javi reči ispoljena

improvizacija šumska!

Ta epika sovuljara!

Ti aforizmi ježa

sastavljeni dok

smo bili ubeđeni

da lenčari, da leškari!

Vreme (poglavlje drugo)

ima pravo da zabada nos

u sve, i u zlo, i u dobro.

Pa ipak – onaj što gňre drobi,

što okeane premešta i

prisutan je pri kruženju zvezda,

nikakvu vlast ne može imati

nad ljubavnicima, jer odveć su nagi,

odveć zagrljeni, s dušom

ustreptalom ko ptić na ramenu.

Starost je moral

u životu razbojnika.

Ah, to znači da su svi mladi!

Patnja (poglavlje treće)

telo ne vređa.

Smrt,

dok spavaš, dolazi.

A sanjaćeš

da je disanje potpuno izlišno,

da je tišina bez daha

sasvim dobra muzika,

da si malen kao iskra

i da trneš u taktu.

Smrt je baš takva. Veći si bol

osetio držeći u ruci ružu

i više zgranut bio

videvši da je latica pala na zemlju.

A svet je baš takav. Baš tako se

živi. I baš tako umire.

A sve drugo je – kao Bah

na tren odsviran

na testeri.

Wołanie do Yety, 1957

Putnička elegija

Sve je moje, a ništa svojina,

ništa svojina za sećanje,

a moje – dok ga gledam.

Tek što se setim, već ne znaju

boginje koja je čija glava.

Iz grada Samokova samo kiša

i sem kiše ništa.

Pariz od Luvra pa do nokta

prevlači mrena.

Sa Sen-Martena – samo stepenice

što u netrag vode.

Ništa više nego most i pô

od Lenjingrada sveg u mostovima.

Sirota Upsala

s mrvom velike katedrale.

Nesrećni sofijski plesač,

telo bez lica.

Posebno mu lice bez očiju,

posebno mu oči bez zenica,

posebno zenice mačje.

Kavkaski orao jedri

nad rekonstrukcijom klanca,

sunca je zlato nečisto,

i lažno kamenje.

Sve je moje, a ništa svojina,

ništa svojina za sećanje,

a moje – dok ga gledam.

Predeli –

nebrojeni, neizmerni,

a posebni do najtanjeg vlakna,

zrnca peska, kapi vode.

Ni vlat neću sačuvati

u svoj njenoj vidljivosti.

Pozdrav s oproštajem

u istom pogledu.

Za obilje i nedostatak

isti pokret vrata.

Sól, 1962

Reči

– La Pologne? La Pologne? Tamo je užasno hladno, zar ne? – upita me i odahnu s olakšanjem. Jer, toliko se namnožilo tih zemalja, da je za razgovor najsigurnija klima.

– O, gospođo – hoću da joj kažem – pesnici u mojoj zemlji pišu u rukavicama. Ne tvrdim da ih uopšte ne skidaju; ako mesec pripeče, onda ih skinu. U strofama sazdanim od gromkih poklika, jer to je jedino što se probija kroz riku oluje, opevaju jednostavni život pastira foka. Klasici ledenicom od malstila riju po utabanim nanosima. Ostali, dekadenti, plaču nad sudbinom zvezdicama od snega. Ko hoće da se utopi, mora imati sekiru da njome napravi rupu na ledu. O gospođo, o slatka moja gospođo.

Baš tako hoću da joj kažem. Ali sam zaboravila kako se na francuskom kaže foka. A nisam sigurna ni za ledenicu, ni za rupu.

– La Pologne? La Pologne? Tamo je užasno hladno, zar ne?

– Pas du tout – ledeno joj kažem.

Sól, 1962

Дата добавления: 2015-08-20