Вероника је одлучила да умре

ПАУЛО КОЕЉО

ВЕРОНИКА ЈЕ ОДЛУЧИЛА ДА УМРЕ

Дана једанаестог новембра хиљаду деветсто деведесет и седме године, Вероника је одлучила да је – коначно! – куцнуо час да се убије. Пажљиво је очистила своју собу изнајмљену у самостану часних сестара, искључила грејање, опрала зубе и легла.

Са ноћног сточића узела је четири кутије пилула за спавање. Уместо да их све заједно раздроби и помеша са водом, решила је да их попије, једну по једну, будући да од намере до њеног остварења увек постоји велики размак, а она је хтела себи да остави слободу да се предомисли на пола пута. Међутим, са сваком пилулом коју би прогутала, осећала је како њена одлучност расте: за пет минута кутије су биле празне.

Пошто није знала колико ће тачно потрајати док не изгуби свест, оставила је на кревету најновији број француског часописа Homme, који је недавно стигао у библиотеку у којој је радила. Иако је информатика није нарочито занимала, листајући часопис открила је чланак о некој компјутерској игри коју је замислио Пауло Коељо, бразилски писац кога је имала прилике да упозна на конференцији за штампу у кафани хотела Гранд Унион. Разменили су неколико речи и његов издавач ју је позвао на вечеру. Али тамо је било много света и није било могућности за разговор.

Међутим, сама чињеница да је упознала аутора навела ју је на помисао да је он, на неки начин, постао део њеног света, а читање написа о његовом раду могло би да јој прекрати време. И док је чекала смрт, Вероника поче да чита о информатици, области која је нимало није занимала, што се, уосталом, савршено слагало са свим другим што је у животу радила, бирајући увек лакши пут или посежући само за оним што јој је надохват руке. Као, на пример, тај часопис.

Међутим, на њено изненађење, већ први прочитани редак успео је да је прене из њене уобичајене пасивности (седативи се још нису били растворили у њеном желуцу, али Вероника је била пасивна по природи) и подстакао да, први пут у животу, поверује у једну изреку коју су сви њени пријатељи често понављали: „Ништа се на овом с свету не догађа случајно“.

Откуд тај први редак управо у часу кад је живот почео да је напушта? Каква се то скривена порука указала пред њеним очима, ако уопште постоје скривене поруке у позадини пуких случајности? Испод цртежа који је представљао поменуту компјутерску игру, новинар је започињао свој чланак питањем:

„Где је Словенија?“

„Нико не зна где је Словенија“, помисли. „Чак ни то.“

Али Словенија је, свеједно, постојала и налазила се тамо, напољу, и ту, унутра, у планинама на рубу обзора и на тргу испод њеног прозора; Словенија је била њена отаџбина.

Одложила је часопис; није била расположена да се згражава над светом који нема појма да Словенци постоје; част народа коме је припадала није је се више тицала. Наступио је тренутак да се поноси самом собом, знајући да је успела, да је напокон смогла храбрости да напусти овај живот: каква радост! И учинила је то управо онако како је одувек прижељкивала – помоћу пилула које не остављају трагове.

Вероника је скоро шест месеци тражила те пилуле. Убеђена да их никад неће набавити, почела је да разматра могућност да пререже вене. Иако је знала да би, у том случају, соба била пуна крви а сестре збуњене и згрануте, самоубиство је чин који захтева од починиоца да најпре мисли на себе, а тек онда на друге. Била је спремна да да све од себе како би њена смрт изазвала што мању пометњу, али ако је сечење вена једини начин, онда нема куд – нека сестре очисте собу и што пре забораве целу причу, јер ће, у противном, тешко наћи новог станара. Уосталом, чак и на измаку двадесетог века, људи су још увек веровали у духове.

Наравно, могла је и да се баци с неке од малобројних високих зграда у Љубљани, али како да се помири с додатном патњом коју би тај поступак нанео њеним родитељима? Поред шока који би претрпели сазнавши за ћеркину смрт, били би принуђени и да идентификују један унакажени леш: не, то би било још горе решење него искрварити до смрти, јер би оставило неизбрисиве трагове код двоје људи који су јој желели само добро.

„На губитак кћери на крају би се некако и навикли, али размрскану лобању мора да је немогуће заборавити.“

Пиштољ, скок са зграде, конопац, ништа од тога није било примерено њеној женској природи. Кад се жене убијају, обично бирају знатно романтичније начине – као што је сечење вена или прекомерна доза пилула за спавање. Напуштене принцезе и холивудске звезде доказале су то многобројним примерима.

Вероника је знала да је за свако делање у животу најважније сачекати прави тренутак. Тако је и било: два пријатеља, које је успела да дирне жалећи се да већ дуже времена пати од несанице, набавили су јој сваки по две кутије јаког успављујућег средства, које су користили музичари из локалне дискотеке. Вероника је оставила четири кутије на сточићу крај узглавља и ту су стајале недељу дана, док се она удварала смрти која се ближила, и опраштала – без и трунке жаљења – од оног што се зове Живот.

И сад је била ту, задовољна што је издржала до краја, али је осећала извесну нелагодност јер није знала шта да ради с то мало времена што јој је преостало.

Поново помисли на бесмислицу коју је управо прочитала: како један напис о компјутерима може започињати тако идиотском реченицом: „Где је Словенија?“

Пошто није нашла ништа занимљивије што би јој заокупило пажњу, решила је да прочита чланак до краја и установила да је дотична игра произведена управо у Словенији – тој чудној земљи коју изгледа нико није умео да пронађе на карти света, изузев оних који су у њој живели – због јефтинијег процеса израде. Пре неколико месеци, приликом представљања новог производа, француски произвођач је приредио пријем за новинаре из читавог света, у замку на Бледу.

Вероника се сети да је чула нешто о тој свечаности, која је у граду примљена као прворазредни догађај, и то не само зато што је замак за ту прилику преуређен да би што успешније дочарао средњовековни амбијент поменутог ЦД-РОМ-а, већ и због полемике која је избила у локалној штампи: промоцији су присуствовали новинари из разних крајева света, Немци, Французи, Енглези, Италијани, Шпанци – али није позван ни један једини Словенац.

Новинар часописа Homme – који је први пут боравио у Словенији, о трошку домаћина, проводећи време у салетању других новинара, трудећи се да буде занимљив и духовит, једући и пијући у замку, на туђ 5 рачун – решио је да свој чланак започне шаљивом досетком срачунатом да се допадне префињеним интелектуалцима у његовој земљи. Мора да је, узгред, испричао својим колегама у редакцији још понеку измишљену причу о локалним обичајима, или можда о старомодном одевању словеначких жена.

Његова ствар. Вероника је умирала и требало је да буде заокупљена другим питањима, на пример, има ли живота после смрти или када ће пронаћи њено тело. Па ипак – или можда управо због стања у коме се налазила, због значајне одлуке коју је напокон донела – тај чланак јој није давао мира.

Погледа кроз прозор самостана који је гледао на мали љубљански трг. „Ако не знају где је Словенија, онда је и Љубљана само митска творевина“, помисли. Као Атлантида, или Лемурија или ишчезли континенти који насељавају људску машту. Нико, нигде на свету, не би започео неки чланак питањем где се налази Монт Еверест, иако тамо никад није крочио. Међутим, усред Европе, новинар једног угледног часописа није се стидео да постави такво питање, јер је знао да већина његових читалаца заиста и не зна где је Словенија. А још мање Љубљана, њен главни град.

И тад Вероники сину како да прекрати време – будући да је већ прошло десет минута а она још није запазила никакве промене у свом организму. Последње дело у њеном животу биће писмо упућено том часопису, у којем ће објаснити да је Словенија једна од пет нових независних држава насталих распадом бивше Југославије.

То ће уједно бити и њено опроштајно писмо. Наравно, у њему неће бити ни помена о правим разлозима њене смрти.

Кад буду пронашли тело, закључиће да се убила зато што у једном часопису нису знали где је њена домовина. Насмејала се при помисли на полемику у штампи, с изјашњавањима за и против њеног самоубиства, почињеног у одбрану националне части. И зачудила се како тако брзо мења расположења, кад је до пре неколико тренутака мислила управо супротно – да је се свет и географски проблеми више уопште не тичу.

Написала је писмо. Тренутак доброг расположења умало није побудио у њој сасвим друкчије погледе на неопходност самоубиства, али већ је прогутала оне пилуле и било је прекасно за повратак.

Уосталом, тренуци доброг расположења, попут овог сада, нису јој били страни, и она није решила да одузме себи живот зато што је била туробна, огорчена, потиштена жена. Многе је вечери провела ведра и весела, шетајући улицама Љубљане или посматрајући – с прозора своје собе у самостану – снег који пада на мали трг с песниковим спомеником. Једном је готово месец дана лебдела у облацима јер јој је неки незнанац, на истом том тргу, поклонио цвет.

Сматрала је себе савршено нормалном особом. Њена одлука да умре заснивала се на два врло једноставна разлога и она је била убеђена да би се, кад би оставила писмо с објашњењем, многи људи с њом сложили.

Први разлог: све је у њеном животу било исто, а кад младост једном прође, наступа декаденција, старост која оставља неизбрисиве трагове, долазе болести, а пријатељи одлазе. На крају крајева, настављањем живљења ништа се не добија; напротив, отварају се само нове могућности за патњу.

Други је разлог био више филозофске природе: Вероника је читала новине, гледала телевизију, пратила збивања у свету. Све је ишло наопако, а она ту ништа није могла да поправи – зато је имала утисак да је потпуно бескорисна.

За који трен, међутим, доживеће и последње животно искуство, које би требало да буде потпуно различито од свих пређашњих искустава: смрт. Написала је оно писмо часопису и више му се није враћала, усредсредивши се на важније ствари, примереније ономе што је проживљавала – или заувек престајала да проживљава – у том тренутку.

Покушала је да замисли како изгледа умирање, али без икаквог успеха.

Уосталом, не треба ни да се труди, ионако ће сазнати за који минут.

Колико минута?

Није имала представу. Али уживала је при помисли да ће сазнати одговор на питање које мучи све људе: Постоји ли Бог?

Међутим, за разлику од већине људи, то није била велика унутрашња расправа њеног живота. У бившем комунистичком режиму, према званичном учењу које се предавало у школама, живот се завршавао смрћу, и она се на крају помирила с том идејом. С друге стране, генерација њених родитеља, и њихових родитеља, одлазила је у цркву, молила се Богу и ишла на ходочашћа, с чврстим уверењем да Бог слуша њихове речи.

С двадесет и четири године, пошто је проживела све што јој је било допуштено да проживи – а то баш и није било тако мало! – Вероника је била готово убеђена да се све окончава смрћу. Зато је и изабрала самоубиство: слобода, напокон! Вечни заборав.

Ипак, у дубини душе, још увек је тињала сумња: а шта ако Бог постоји? Хиљаде година цивилизације

учиниле су од самоубиства табу, огрешење о све верске законе: човек треба да се бори за опстанак, а не

да се преда. Људска раса мора да се множи. Заједници је потребна радна снага. Брачни пар мора наћи

разлога да

остане заједно, чак и кад љубав престане, а држави су потребни војници, политичари и уметници.

„Ако Бог постоји, у шта ја, руку на срце, не верујем, разумеће да је људска моћ поимања ограничена. Он је

створио сву ту збрку, беду, неправду, похлепу, самоћу. Имао је, несумњиво, најбоље намере, али резултати

су никакви; ако Бог постоји, биће милостив према створењима која желе пре времена да напусте овај Свет

а могао би чак и да нас замоли за опроштај што нас је приморао да туда пролазимо.“

Нек иду дођавола табуи и предрасуде. Њена побожна мајка је говорила: Бог познаје прошлост, садашњост

и будућност. Ако је тако онда је он њу и послао на овај свет знајући да ће се она убити, па га тај поступак

нимало неће саблазнити.

Вероника поче да осећа благу мучнину која је брзо расла.

Кроз неколико минута више није могла да се усредсреди на мали трг испод свог прозора. Знала је да је

зима, да би могло бити око четири сата поподне, и сунце је брзо залазило. Знала је да ће други људи

наставити да живе; у том тренутку неки младић је пролазио поред њеног прозора и спазио је, и не слутећи

да она умире. Група боливијских музичара (где је Боливија? Зашто чланци у новинама не постављају то

питање?) свирала је испред споменика Францу Прешерну, великом словеначком песнику, који је дубоко

обележио дух свога народа.

Да ли ће успети да одслуша до краја мелодију која је допирала с трга? Била би то лепа успомена из

живота: сумрак, музика која испреда снове с друге стране света, топла и утуткана соба, згодан младић, пун

живота, који је пролазио, одлучио да застане и загледао се у њу. Пошто је већ почела да осећа дејство

лекова, он је вероватно последња особа која је види живу.

Младић се насмеши. Она му узврати осмех – није имала шта да изгуби. Он јој махну; она одлучи да се

прави као да гледа у нешто друго, младић је, ипак, отишао сувише далеко. Обесхрабрен, он продужи

својим путем, заборавивши заувек то лице на прозору.

Али Вероника је била задовољна што је, још једанпут, пробудила нечију жудњу. Није се убијала због

недостатка љубави у породици, нити због, финансијских проблема, или неке неизлечиве болести.

Вероника је одлучила да умре тог лепог љубљанског предвечерја, док су боливијски музичари свирали на

тргу, а неки младић пролазио покрај њеног прозора, и умирала је задовољна оним што је у том часу

видела и чула. Била је још задовољнија при помисли да неће морати то исто да гледа још следећих

тридесет, четрдесет или педесет година – јер би ти призори изгубили сваку драж новине и преобратили се

у трагедију једног живота у којем се све понавља, и где је минули дан увек једнак дану сутрашњем.

Желудац је сад већ почео да јој се грчи и осећала се врло лоше. „Занимљиво, мислила сам да ће ме

прекомерна доза седатива одмах успавати.“ А уместо тога, осећала је неко чудно зујање у ушима и нагон

за повраћањем.

„Ако се исповраћам, нећу умрети.“

Одлучила је да не обраћа пажњу на грчеве, трудећи се да се усредсреди на ноћ која се нагло спуштала, на

Боливијанце, на људе који затварају дућане и излазе. Зујање у ушима постајало је све изоштреније и, први

пут откако је попила пилуле, Вероника осети страх, ужасан страх од непознатог.

Али то није дуго потрајало. Ускоро је изгубила свест.

Кад је отворила очи, Вероника није помислила: „Ово мора да је небо“. На небу сигурно не би било

флуоресцентне лампе, а бол, који се јавио већ у следећем делићу секунде, био је типичан за Земљу. Ах,

тај земаљски бол – тако јединствен и упечатљив, ни са чим другим се не може побркати.

Хтела је да се помери, али бол се појачао. Пред очима јој засветлуца безброј светлих тачкица, али

Вероники је поново било јасно да те тачкице нису рајске звезде већ последица њених неподношљивих

патњи.

– Дошли сте свести – зачу неки женски глас. – Сад сте с обе ноге крочили у пакао, па нек вам је са срећом.

Не, то је немогуће, тај глас је обмањује. То није могао бити пакао, јер је осећала страховиту хладноћу, а

приметила је и неке пластичне цевчице које су јој излазиле из уста и носа. Једна од тих цевчица – она која

се спуштала низ грло – гушила ју је.

Хтела је да се помери и да је уклони, али руке су јој биле везане.

– Шалим се, ово није пакао – настави глас. – Ово је горе од пакла у коме, узгред речено, никад нисам

била. Ово је TВилетT.

Упркос болу и осећању гушења, Вероника је – у трен ока – схватила шта јој се десило. Покушала је

самоубиство, а неко је стигао на време да је спасе. Могла је то бити нека часна сестра, нека пријатељица

која је решила да бане без најаве, или неко трећи ко се сетио да јој донесе нешто што је још ко зна када

затражила, па заборавила. Било како било, изгледа да је преживела и да се налази у TВилетуT.

TВилетT, чувени и злогласни азил за умоболне, отворен 1991, у години када је Словенија стекла

независност. У то време, верујући да ће се распад старе Југославије одиграти мирним путем (уосталом, у

Словенији је рат и трајао свега једанаест дана), једна група европских предузетника добила је дозволу да

отвори клинику за душевне болести у једној старој касарни која је стајала напуштена због високих

трошкова одржавања.

Убрзо, ипак, почеше да избијају ратови: најпре у Хрватској, затим и у Босни. Предузетници су били

забринути: новац уложен у болницу потицао је од капиталиста из разних крајева света, којима ни имена

нису знали – тако да је било немогуће срести се с њима, навести им неко извињење и замолити их за мало

стрпљења. Проблем су решили тако што су прибегли пракси нимало препоручљивој за једну психијатријску установу, и TВилетT је – за младу словеначку нацију – постао оличење свега најгорег што

капитализам подразумева: да би се обезбедило место у болници било је довољно само једно – имати

новца.

Многи су тако, кад би пожелели да се ослободе неког члана породице који ствара неприлике у спору око

наслеђа, или се, једноставно, недолично понаша, давали читаво богатство да би прибавили лекарско

уверење које је омогућавало да се непожељни рођак затвори у болницу. Други би, пак, да би избегли

плаћање дугова или оправдали поједине поступке који би их могли одвести на дугогодишњу робију,

проводили извесно време у азилу и излазили одатле ослобођени свих законских обавеза и оптужби.

TВилетT, место из којег још нико није успео да побегне. Место где су се мешали прави лудаци – упућени

тамо на основу налаза судских вештака или премештени из других клиника – с онима који су били

неправедно оптужени за лудило или су глумили да су ментално поремећени. Резултат је била права

правцата 12

збрка, а штампа је сваки час објављивала стравичне приче о злоупотребама и злостављањима болесника,

иако никад ниједан новинар није добио дозволу да уђе на клинику и да се лично увери шта се тамо заиста

дешава. Влада је спроводила истраге на основу пријава, али није успевала да прибави доказе, акционари

су претили да ће разгласити вест да је Словенија непогодна за страна улагања и тако је установа

опстајала и јачала своју моћ.

– Моја тетка се убила пре неколико месеци – настави женски глас. – Скоро пуних осам година није имала

воље да изађе из собе и све време је само јела, гојила се, пушила, гутала седативе, а највише спавала.

Имала је две кћерке и мужа који ју је волео.

Вероника покуша да окрене главу према гласу, али то је, у њеном положају, било неизводљиво.

– Само једном сам је видела да реагује: кад је муж нашао љубавницу. Тада је правила скандале, ослабила

неколико килограма, разбијала чаше – и недељама нико у суседству није могао ни да трене од њене вике

и дреке. Ма колико то бесмислено звучало, уверена сам да је то био најсрећнији период у њеном животу:

напокон се борила за нешто, осећала да је жива и способна да одговори на изазов који се испречио пред

њом.

„Какве ја везе имам с тим“, питала се Вероника, неспособна да прозбори и реч. „Ја нисам ваша тетка, а

немам ни мужа!“

– Муж је на крају оставио љубавницу – продужи глас. – А моја тетка је, мало-помало, поново запала у своју

уобичајену летаргију. Једног дана ми је телефонирала и саопштила ми да је спремна да промени свој

живот: престала је да пуши. Исте те недеље, пошто је повећала број седатива јер су јој недостајале

цигарете, објавила је свима да намерава да се убије. Нико јој није поверовао.

Једног јутра, оставила ми ју на телефонској секретарици поруку, опраштајући се од мене, и гушила се,

плином. Преслушавала сам ту поруку небројено пута: никада је раније нисам чула тако смирену, спокојну,

помирену са судбином. Казала је да није ни срећна ни несрећна, и да управо зато не може више да

издржи.

Вероника осети саучешће према жени која јој је испричала ту причу, и која се, изгледа, трудила да разуме

смрт своје тетке. Како оправдати – у једном свету где сви настоје да преживе, по сваку цену – особе које

саме одлуче да умру?

Нико о томе не може да суди. Свако, сам, најбоље зна докле сеже његова патња, и да ли му је живот

постао лишен сваког смисла. Вероника је хтела то да објасни, али цевчица у њеним устима поче да је

гуши, и жена приђе да јој помогне.

Видела је како се нагиње над њено тело, везано, избодено цевчицама, заштићено од њене воље и

слободне одлуке да га уништи. Успела је да окрене главу на другу страну, преклињући погледом да јој

извуку ту цевчицу и пусте је да на миру издахне.

– Узрујани сте – рече жена. – Не знам да ли сте се можда покајали, или још увек желите да умрете, али то

ме и не занима. Једино ми је важно да испуним своју дужност: у случају кад је пацијент узнемирен,

правилник налаже да му се да седатив.

Вероника престаде да се буни, а болничарка јој је већ убризгавала инјекцију у руку. За тили час поново је

утонула у један необичан свет, без снова, где се сећала једино још лица жене које је малопре видела:

зелене очи, смеђа коса, и потпуно туп израз – израз некога ко слепо испуњава своју дужност, никад се не

питајући зашто правилник налаже ово или оно.

Пауло Коељо је чуо за причу о Вероники три месеца касније, док је вечерао у једном алжирском ресторану

у Паризу, с једном пријатељицом Словенком, која се такође звала Вероника, а била је кћерка лекара,

управника TВилетаT.

Касније, кад је већ одлучио да напише књигу о томе, помислио је да својој пријатељици Вероники промени

име, да не би збуњивао читаоца. Помишљао је да је прекрсти у Блашку, Едвину, или Марјанцу, или да јој

надене било које друго словеначко име, а онда је ипак одустао од те намере. Кад буде помињао Веронику,

своју пријатељицу, зваће је једноставно пријатељицом Вероником. Што се, пак друге Веронике тиче, њој

нису били потребни никакви атрибути, јер она је замишљена као главна јунакиња романа, па би писац

непотребно замарао читаоца понављајући непрестано „луда Вероника“ или „Вероника која је покушала да

изврши самоубиство“. Уосталом, и он и његова пријатељица Вероника уплешће се у причу само у једном

кратком поглављу – овом које управо читате.

Пријатељица Вероника била је ужаснута оним што је њен отац урадио, имајући пре свега у виду његов

положај управника једне установе која је тежила за угледом и научника који је радио на тези коју ће морати

да верификује комисија најугледнијих стручњака из те области.

– Знаш ли одакле потиче реч „азил“? – питала га је. – Потиче из средњег века, када су људи имали права да потраже уточиште у црквама, на светим местима. Право на азил, свака цивилизована особа зна шта то

значи! Па како је онда мој отац, управник једног азила, могао тако да поступа с неким?

Пауло Коељо желео је да сазна све појединости оног што се десило, јер је био и лично мотивисан да се

заинтересује за Вероникину причу.

А његов мотив био је следећи: и он је боравио у једном сличном азилу, или лудници, како се чешће назива

тај тип болнице. И то не једанпут, већ трипут – 1965, 1966, и 1967. године. Установа у којој је био смештен

налазила се у Риу де Жанеиру и звала се TДом здравља Доктора ЕјрасаT.

Разлог његове хоспитализације остао му је и до дан- данас неразјашњен; можда је његове родитеље

забрињавало и бунило његово необично понашање, понекад сувише стидљиво, а каткад, напротив,

превише нападно, или можда жеља да постане „уметник“, нешто што је цела породица сматрала најбољим

начином да се живи на маргини друштва и сконча у беди.

Кад је о томе размишљао – а, узгред речено, то се ретко дешавало – истински лудим сматрао је једино

лекара који је пристао да га смести у лудницу, без икаквог конкретног повода (као што то обично бива у

свакој породици, и он је био склон да сву кривицу свали на некога изван ње, одлучно тврдећи да родитељи

нису знали шта чине кад су доносили тако драстичну одлуку).

Пауло се насмејао кад је чуо за необично писмо упућено новинама које је Вероника оставила, протестујући

у њему што један угледни француски часопис не зна где је Словенија.

– Нико се не убија због тога.

– Управо зато писмо није ни имало никаквог одјека – рече, снебивљиво, Вероника, пријатељица. – Ето баш

јуче, кад сам се пријављивала у хотел, мислили су да је Словенија неки град у Немачкој.

Та ми је прича добро позната, помисли он, јер многи странци сматрају да је аргентински град Буенос Ајрес

престоница Бразила.

Међутим, поред тога што је сретао странце који су на сва уста хвалили лепоту бразилског главног града

(који се заправо налазио у суседној земљи) Пауло Коељо је са Вероником делио још једну сличност, коју

смо већ поменули, али није на одмет да је поновимо: и он је боравио у душевној болници, „одакле никад

није ни требало да изађе“, како је једном приметила његова прва жена.

Али ипак је изашао. И кад је последњи пут напуштао TДом здравља Доктора ЕјрасаT, решен да се никада

више тамо не врати, обећао је себи две ствари: а) зарекао се да ће написати књигу о томе; б) зарекао се

да неће јавно проговорити о тој теми, догод му родитељи буду били живи – јер није желео да их повреди,

тим пре што је обоје годинама мучила грижа савести због оног што су учинили.

Његова мајка је умрла хиљаду деветсто деведесет и треће. Али зато је отац, који је хиљаду деветсто

деведесет и седме навршио осамдесет и четири године, упркос енфизему плућа од којег је патио лако

никада није пушио, упркос смрзнутој храни коју је јео, јер није успео да нађе кућну помоћницу која би

удовољила његовим хировима, још био жив, очуваног психичког и физичког здравља.

Тако му се прича о Вероники указала као погодна прилика да проговори о тој теми, а да тиме не прекрши

своје обећање. Иако никад није ни помишљао на самоубиство, свет азила за умоболне био му је веома

близак – третмани, односи између лекара и пацијената, помешана осећања лагодне неодговорности и

тескобе која обузимају човека на таквом месту.

Дакле, пустимо Паула Коеља и пријатељицу Веронику да коначно изађу из ове књиге, а ми наставимо

нашу причу.

Вероника није умела да оцени колико дуго је спавала. Сећала се само да се у једном тренутку пробудила,

још увек с апаратима за вештачко дисање прикопчаним на нос и уста, зачувши један глас како говори:

„Јеси ли за једну мастурбацију?“

Али сада, док је широм отворених очију посматрала собу око себе, није знала да ли се то стварно десило

или јој се само причинило, у бунилу. Осим тог утиска, није успевала ничег да се сети, апсолутно ничега.

Цевчице су биле уклоњене. Али по читавом телу и даље су јој биле забодене игле, гајтани прикопчани у

пределу срца и главе, руке везане. Била је гола, покривена само једним чаршавом, и било јој је хладно –

али је одлучила да се не жали. Скучени простор, ограђен зеленим завесама, био је закрчен апаратима

Одељења за интензивну негу, постељом на којој је лежала и једном белом столицом на којој је седела

болничарка задубљена у читање књиге.

Ова жена је имала тамне очи и смеђу косу, али и поред тога, Вероника је била у недоумици да ли је то

иста особа с којом је разговарала пре неколико сати – или можда дана?

– Можете ли да ми одвежете раке?

Болничарка подиже поглед, одговори једним сувим „не“ и врати се књизи.

Жива сам, помисли Вероника. Све ће почети јово-наново. Мораћу да проведем неко време овде унутра,

док не установе да сам савршено нормална. Онда ће ме отпустити, и ја ћу поново видети љубљанске

улице, округли градски трг, мостове, људе који хитају на посао или се враћају кући.

А како људи увек настоје да помогну једни другима – само зато да би се осетили бољима него што заправо

јесу – вратиће ме на посао у библиотеци. Временом, почећу поново да навраћам у кафане и клубове,

ћаскати с пријатељима о светским проблемима и неправдама, одлазити у биоскоп и у шетње поред језера.

Будући да сам изабрала пилуле, нисам се изобличила: још увек сам млада, лепа, паметна и неће ми бити

тешко – као што никада и није било – да привучем мушкарце. Водићу с њима љубав у њиховим становима,

или у шуми, то ће ми причинити извесно задовољство, али убрзо после оргазма вратиће се осећај

празнине. Више нећемо имати богзна шта да причамо, и обоје ћемо бити тога свесни: онда ће наступити

тренутак да се једно другом извињавамо реченицама „касно је“, или „сутра морам рано да устанем“ – и

растаћемо се на брзу брзину, избегавајући да се погледамо у очи.

Ја ћу се вратити у своју собу изнајмљену у самостану. Покушаћу да читам неку књигу, укључићу телевизор да гледам увек исти програм, навићу будилник да ме пробуди у исто време као и претходног дана,

понављаћу механички дужности које су ми поверене у библиотеци. Појешћу сендвич у парку испред

позоришта, седећи на истој клупи, заједно с драгим људима који такође увек ужинају на истој клупи и зуре

испред себе истим празним погледом, претварајући се да су заокупљени богзна како важним стварима.

Онда ћу се вратити на посао, слушати опаске о томе ко с ким излази, ко због чега пати, како је та и та

особа плакала због свог мужа – и имаћу утисак да сам повлашћена јер сам лепа, јер имам посао и могу да

будем с ким код пожелим. Крајем дана ево ме поново у кафанама, и све креће испочетка.

Моја мајка – која мора да је излудела од бриге због мог покушаја самоубиства – опоравиће се од тог шока

и наставиће да ме испитује шта намеравам са својим животом, зашто нисам иста као сав остали свет,

будући да ствари, на крају крајева, и нису тако компликоване као што се мени чине. „Узми, на пример,

мене: годинама живим у браку с твојим оцем и одувек сам се трудила да ти пружим најбоље образовање и

најбоље могуће примере.“

Једног дана дојадиће ми да је слушам како непрестано понавља једну те исту причу и, да бих јој учинила

по вољи, удаћу се за неког мушкарца приморавајући себе да га заволим. Он и ја ћемо напослетку ипак

наћи неки начин да заједнички сањамо о будућности, викендици, о деци и будућности наше деце. Прве

године ћемо стално водити љубав, друге већ ређе, а почев од треће године брака помишљаћемо на секс

тек сваких петнаестак дана, а ту ћемо помисао спроводити у дело можда само једном месечно. А што је

још горе, скоро да ћемо престати и да разговарамо. Ја ћу се упињати свим силама да прихватим ту

ситуацију, питајући се шта то није у реду са мном – зашто више не успевам да побудим његово

интересовање, зашто више не обраћа пажњу на мене, већ непрестано прича о својим пријатељима, као да

су они његов прави и једини свет.

Кад брак буде висио о концу, остаћу трудна. Добићемо дете, за неко време ћемо се поново зближити, али

све ће убрзо опет кренути по старом.

Онда ћу почети да се гојим као тетка оне болничарке од јуче – или је то можда било пре више дана, не

знам тачно. И прећи ћу на дијету, али ће ме из дана у дан, из недеље у недељу, систематски поражавати

тежина која неумитно расте, упркос свим мерама предострожности. У то време почећу да гутам и оне

чудотворне лекове, да не бих пала у депресију, и изродићу још деце, зачете у 20

љубавним ноћима које сувише брзо пролазе. Говорићу свима да су деца смисао мог живота, а заправо би

требало да кажем да је мој живот предуслов њиховог постојања.

Ипак, људи ће нас сматрати срећним паром, и нико никад неће сазнати колико се усамљености, горчине,

одрицања крије иза тог привида среће.

Све док једног дана, кад мој муж нађе прву љубавницу, ја можда не направим скандал као болничаркина

тетка, или поново не помислим на самоубиство. Али тад ћу већ бити једна стара кукавица, с двоје или

троје деце којима је потребна моја помоћ, коју морам да одшколујем, изведем на пут – пре но што се

усудим да напустим све. Нећу се убити; направићу скандал, запретивши мужу да ћу отићи од куће заједно

са децом. Он ће, као сваки мушкарац, устукнути, заклињати се да ме воли и да се тако нешто више неће

поновити. А ниједног тренутка му неће пасти на памет да бих се ја, ако заиста решим да напустим кућу,

могла једино вратити родитељима, и остати тамо до краја живота, принуђена да из дана у дан слушам

мајчине јадиковке о томе како сам прокоцкала једину прилику да будем срећна, јер је он, упркос свим

својим ситним манама узоран муж, а моја ће деца силно патити због нашег развода.

Након две-три године, нека друга жена ће се појавити у његовом животу. Ја ћу то открити – или ћу их негде

видети, или ће ми неко дојавити – али овога пута ћу се правити да ништа не знам. Пошто сам сву енергију

истрошила борећи се против претходне љубавнице, ништа ми неће преостати; боље ми је да прихватим

живот онаквим какав заиста јесте, а не да замишљам какав би требало да буде. Мајка је била у праву.

Он ће и даље бити љубазан према мени, ја ћу и даље радити у библиотеци, уз неизоставне сендвиче на

тргу 21

испред позоришта, књиге које никад не успевам да прочитам до краја, телевизијске програме који ће и кроз

десет, двадесет, педесет година бити исти као и данас.

Једино што ћу те сендвиче јести с осећањем кривице, јер настављам да се гојим; и нећу више излазити у

кафане, јер ме код куће чека муж, да преузмем бригу о деци.

Од тог тренутка, све се своди на чекање да деца порасту и на свакодневно помишљање на самоубиство

за које никад нећу смоћи довољно храбрости. А једног лепог дана доћи ћу до закључка да је живот такав,

да је ионако све свеједно, да се ништа не може променити. И помирићу се са тим.

И Вероника закључи свој унутрашњи монолог. Зарекла се себи да неће жива изаћи из TВилетаT. Боље је

да са свиме раскрсти сад, одмах, док још има довољно храбрости и здравља да умре.

Заспала је и више пута се будила, примећујући да се број апарата око ње смањује, да јој телесна

температура расте и да се лица болничарки мењају, али да све време неко дежура поред ње. Кроз зелене

завесе пробијали су се звуци нечијег плача, болни јауци или гласови који су се сашаптавали смиреним и

извежбаним тоном. С времена на време зачуло би се зујање неког удаљеног апарата и ужурбани кораци

на ходнику. У тим тренуцима гласови су губили своју професионалну хладнокрвност и постајали напети,

издајући хитна наређења.

У једном моменту, кад је дошла свести, болничарка ју је упитала:

– Зар не желите да сазнате какво је ваше стање?

– Знам ја какво је – одговори Вероника. – И нема везе с оним што видите на мом телу, већ с оним што се

збива у мојој души.

Болничарка је хтела још мало да поприча, али се Вероника правила да спава.

Кад је поново отворила очи, приметила је да су је преместили – сада се налазила у некој великој болничкој соби. Још увек је примала инфузију, али су сви други гајтани, цевчице и игле били уклоњени.

Један висок лекар, у традиционалном белом мантилу од којег су оштро одударали коса и бркови

офарбани у црно, стајао је крај њене постеље. Поред њега, неки млад стажиста држао је бележницу и

записивао податке.

– Колико сам дуго овде? – упита она, осетивши да отежано говори, да не успева разговетно да изговори

речи.

– Две недеље у овој соби, после пет дана на интензивној нези – одговори старији. – И захвалите Богу што

сте још увек овде.

Млађи лекар деловао је изненађено, као да та последња реченица није одговарала истини. Вероника је

истог тренутка запазила његову реакцију и њени се инстинкти изоштрише: да ли то значи да је прошло

више времена? Да ли је и даље у опасности? Почела је помно да прати сваки гест, сваки покрет двојице

лекара; знала је да је излишно постављати питања, јер јој никад не би рекли праву истину – али, ако буде

лукава, моћи ће некако да докучи шта се заправо дешава.

– Реците своје име, адресу, брачно стање и датум рођења – настави старији.

Вероника је знала своје име, брачно стање и датум рођења, али је открила празнине у памћењу: није

успевала да се сети адресе.

Лекар јој упери неку лампицу у очи и прегледа их, натенане, без речи. Младић на стажу учини то исто.

Затим разменише погледе који нису значили баш ништа.

Рекли сте ноћној болничарки да ми не умемо да продремо у вашу душу? – упита младић.

Вероника се тога није сећала. Није јој било сасвим јасно ни ко је ни шта заправо ради на том месту.

– Ви сте све време успављивани седативима, а то може да се одрази на ваше памћење. Али молимо вас

да ипак покушате да одговорите на све што вас будемо питали.

И лекари отпочеше с једним бесмисленим испитивањем, тражећи да одговори које дневне новине излазе у

Љубљани, чији споменик стоји на главном тргу (ах, то не би никад могла да заборави, сваки Словенац

носи Прешернову слику урезану у души), какве је боје коса њене мајке, како јој се зову колеге са посла,

које се књиге у библиотеци највише траже.

У први мах, Вероника се носила мишљу да одбије да одговара, јер јој је памћење било замагљено.

Међутим, како је испитивање одмицало, она је успевала да се присети оног што је била заборавила. У

једном тренутку, сетила се да се налази у душевној болници, а, као што је познато, лудаци немају никакву

обавезу да говоре сувисло; али, за своје добро, а и да би лекаре што дуже задржала поред себе не би ли

успела да открије нешто више о свом стању, одлучила је да учини ментални напор. Док је наводила имена

и чињенице, није јој се враћало само памћење, већ и свест о 24

властитој личности, жељама, погледу на свет. Идеја о самоубиству, која је тог јутра изгледала затрпана

испод гомиле седатива, сад је поново избијала на површину.

– У реду – рече старији лекар, завршивши испитивање.

– Колико ћу још остати овде?

Млађи спусти поглед, и она осети да је нешто важно остало да виси у ваздуху, као да би прави одговор на

то питање означио почетак новог поглавља у њеном животу, који више нико не би успео да преиначи.

– Можете слободно да кажете – примети старији. – Многи су пацијенти већ чули гласине, и она ће то у

сваком случају сазнати, пре или касније. На овом месту није могуће сачувати ниједну тајну.

– Па ето, ви сте сами одредили своју судбину – уздахну млађи, одмеравајући сваку реч. – Дакле, упознајте

се с последицама свог чина: у стању коме изазваном наркотицима, ваше је срце озбиљно оштећено.

Дошло је до вентрикуларне некрозе…

– Кажите то простијим речима – рече старији. – Пређите на оно што је битно, без увијања.

– Ваше срце је тешко оштећено. И ускоро ће престати да куца.

– Шта то значи? – упита Вероника, престрављена.

– Кад срце престане да куца то може значити само једно; физичку смрт. Не знам каква су ваша верска

убеђења, али…

– А када ће моје срце стати?

– За пет, највише недељу дана.

Вероника је прозрела, иза професионалне спољашњости и понашања, иза брижног израза лица, скривено

задовољство с којим јој је младић саопштио ту вест. Као да она заслужује казну која ће послужити као

пример осталима.

Откад зна за себе, било јој је јасно да многи људи које познаје говоре о несрећама својих ближњих као да

се брину како да им помогну, а заправо се наслађују туђом патњом, јер им то пружа илузију да су срећни и

да је живот према њима био дарежљив. Презирала је ту врсту људи: неће овом момку пружити прилику да

ужива у њеном стању само да би тиме прикрио властите фрустрације.

Погледа га дрско, право у очи. И насмеши се.

– Значи нисам оманула.

– Нисте – гласио је одговор. Али његово уживање у саопштавању трагичних вести потпуно је спласнуло.

У току ноћи, међутим, поче да је хвата страх. Једно је кад човек подлегне брзом дејству пилула, а нешто

сасвим друго кад мора да чека смрт пет дана, или целу седмицу – пошто је већ прошао кроз сва могућа

животна искуства.

Читавог живота само је нешто чекала; оца да се врати с посла, писмо од младића које никако није стизало,

испите на крају године, аутобус, телефонски позив, распуст, почетак распуста, крај распуста. А сада је

морала да чека и смрт, која ће доћи заказаног дана.

„То само мени може да се деси. Људи обично умиру онда кад се томе најмање надају.“ Морала је некако да изађе одатле и да се докопа нових пилула. Ако не успе, не преостаје јој ништа друго

него да се баци с врха неке зграде у Љубљани, и она ће то учинити: дала је све од себе да своје родитеље

поштеди те додатне патње, али сад више нема другог излаза.

Погледа уоколо. Сви кревети су били заузети, болеснице су спавале, неке су чак гласно хркале. Прозори

су имали решетке. У дну спаваонице горела је нека пригушена светлост, испуњавајући простор чудним

сенкама; то је ипак било довољно да се цела просторија држи под непрестаним надзором. Поред лампе,

нека жена је читала књигу.

„Ове болничарке мора да су врло образоване. Ко шта ради, оне само читају.“

Вероникин је кревет био најудаљенији од врата – између ње и жене било је двадесетак постеља. Једва је

успела да устане из кревета, јер – ако је веровати докторовим речима – већ три недеље није ходала.

Болничарка подиже поглед и спази девојку како јој прилази носећи своју боцу с инфузијом.

– Морам у клозет – прошапута, да не би пробудила друге болеснице.

Жена, једним нехајним покретом, показа на нека врата. Вероникин мозак брзо је радио, тражећи по свим

ћошковима неки излаз, пукотину, било какав начин да се избави одатле. „То мора бити што пре, док још

мисле да сам исувише изнурена, неспособна да реагујем.“

Пажљиво осмотри простор око себе. Клозет је био обична кабина без врата. Кад би хтела да изађе одатле,

морала би да шчепа надзорницу и да је савлада како би се домогла кључа – али била је исувише слаба за

то.

– Је ли ово затвор? – упита болничарку која је прекинула читање и помно пратила сваки њен покрет.

– Није. Ово је лудница.

– Али ја нисам луда.

Жена се насмеја.

– То је управо оно што овде сви тврде.

– У реду. Онда сам луда. Шта значи бити луд?

Жена рече Вероники да не би смела дуго остати на ногама, и посла је натраг у кревет.

– Шта значи бити луд? – наваљивала је Вероника.

– Питајте сутра лекара. И идите да спавате, иначе ћу морати – против своје воље – да вам дам средство

за смирење.

Вероника послуша. Док се враћала зачу неки шапат с једног кревета:

„Не знаш шта значи бити луд?“

У први мах, помисли да се не осврће; није желела да склапа познанства, да шири круг, нити да тражи

савезнике за масовну побуну. Имала је само један циљ пред собом: смрт. Ако не успе да побегне, наћи ће

већ начина да се убије ту, на лицу места, и то без одлагања.

Али жена понови питање које је она малочас поставила болничарки.

– Не знаш шта значи бити луд?

– Ко сте ви?

– Зовем се Летка. Врати се у свој кревет. А онда, кад сестра буде мислила да си заспала, спусти се на под

и допузи овамо.

Вероника се врати на своје место и сачека да се болничарка поново удуби у читање. Заиста, шта значи

бити луд? Није имала никакву представу о томе, јер се та реч користила крајње произвољно: говорило се,

на пример, за неке спортисте да су луди јер хоће да обарају рекорде. Или да су уметници луди зато што

живе несигурно, непредвидиво, мимо „нормалног“ света. С друге стране, Вероника је већ видела многе

људе како тумарају љубљанским улицама, слабо обучени усред зиме, и проричу смак света, гурајући

колица из самопослуга пуна врећа и прња.

Није јој се спавало. Према докторовим речима, спавала је готово недељу дана, без престанка, што је 28

исувише дуго за неког ко је навикао на живот без великих потреса, са строго одређеним временом за

одмор. Шта је заправо лудак? Можда би боље било питати неког од њих.

Вероника склизну на под, извуче иглу из своје руке и отпуза до Леткиног кревета, покушавајући да не

обраћа пажњу на желудац који је почео да је мучи; није знала да ли је мучнина последица ослабљеног

срца или напора који чини.

– Не знам шта значи бити луд – прошапта Вероника. – Али ја то нисам. Ја сам промашени самоубица.

– Лудак је онај ко живи у свом посебном свету. Као шизофреничари, психопате, манијаци. Другим речима,

људи који се разликују од осталих.

– Као ти?

– Међутим – настави Летка, правећи се да није чула ту опаску – сигурно си чула да је Ајнштајн сматрао

како време и простор не постоје као засебне категорије већ као јединство једног и другог. Или да је

Колумбо упорно тврдио како се с друге стране мора не налази бездан него други континент. Или да је

Едмонд Хилари јемчио да човек може савладати врхове Монт Евереста. Сви они – и још хиљаде и хиљаде

других – живели су у свом свету.

„Ова малоумница говори ствари које имају смисла“, помисли Вероника, присетивши се прича које јој је

мајка некад причала, о свецима који су тврдили да разговарају с Исусом или Девицом Маријом. Значи ли

то да су и они живели у неком засебном свету?

– Једном сам видела жену у црвеној хаљини, с дубоким изрезом, стакластих очију, како шета улицама

Љубљане – на температури од минус пет степени. Помислила сам да је пијана и пришла сам да јој

помогнем, али она је одбила мој капут.

– Можда је, у њеном свету, било лето. Можда је њено тело било врело од жеље за неким ко ју је чекао. Па

чак и ако та особа постоји само у њеној болесној машти, она има право да живи и умре како јој се прохте, зар не?

Вероника није знала шта да каже, али речи те лудаче звучале су сасвим сувисло. Ко зна, можда је баш она

та полугола жена коју је видела на улицама Љубљане?

– Испричаћу ти једну причу – рече Летка. – Неки моћни чаробњак, који је желео да уништи неко

краљевство, просуо је чаробни напитак у бунар из којег су сви захватали воду. Ко год да је окуси полудео

би.

Већ сутрадан сви становници краљевства пили су ту воду и сви су полудели, изузев краља – који је имао

засебан бунар за себе и своју породицу, до којег чаробњак није могао да доспе. Забринут, краљ покуша да

држи становништво под контролом, уводећи читав низ безбедносних и хигијенских мера; али и жандари и

надзорници пили су затровану воду па им се зато чинило да краљеве одлуке немају никаквог смисла, и

они решише да их уопште не спроводе.

Кад су становници тог краљевства сазнали за нове законе, били су убеђени да је њихов владар сишао с

ума и почео да издаје сумануте наредбе. Разјарена гомила опколи дворац и затражи од краља да се

одрекне круне.

Краљ је, сав очајан, био већ спреман да оде с престола, али краљица га спречи, рекавши: „Хајдемо и ми,

сад одмах, на тај бунар да се напијемо воде. Тако ћемо постати исти као и они.“

Речено – учињено: краљ и краљица попише воду лудости и почеше и сами да говоре којекакве глупости.

Чим су то чули, њихови се поданици предомислише: сад, кад краљ показује толику мудрост, зашто га не би

пустили да и даље влада земљом?

И тако је краљевство наставило да живи у миру, иако су се његови становници понашали сасвим другачије

од својих суседа. И краљ је несметано владао до краја живота.

Вероника се насмеја.

– Ти уопште не изгледаш луда – рече.

– Али јесам, иако ћу ускоро бити излечена, јер је мој случај једноставан: треба само надокнадити

недостатак одређене хемијске супстанце у мом организму. Међутим, надам се да ће та супстанца решити

само проблем моје хроничне депресије; хоћу да останем луда, да живим свој живот у складу са својим

сновима, а не туђим жељама. Знаш шта се налази напољу, изван зидина TВилетаT?

– Људи који су пили с истог бунара.

– Баш тако – рече Летка. – Сматрају да су нормални јер сви раде исте ствари. И ја ћу се претварати да сам

пила с тог бунара.

– А ја сам стварно пила, и у томе је мој проблем. Никад нисам искусила депресију, али ни велике радости

или жалости које би дуже потрајале. Ја имам исте проблеме као и сви обични људи.

Летка је неко време ћутала.

– Ти ћеш ускоро умрети, тако су нам рекли.

Вероника је оклевала на тренутак: може ли се поуздати у ту непознату жену? Али мораће да ризикује.

– Да, али тек кроз пет, шест дана. Размишљам да ли постоји неки начин да убрзам смрт? Кад би ти, или

неко овде, унутра, успео да ми набави нове пилуле, убеђена сам да моје срце овог пута не би издржало.

Помисли само колико се мучим што морам овако, скрштених раку, да чекам смрт, и помози ми, ако икако

можеш…

Пре но што је Летка успела да одговори, пред њима се створила болничарка с инјекцијом у руци.

– Могу ја сама да вам је дам – рече. – Али могу позвати и чуваре да ми помогну, па ви бирајте.

– Не расипај енергију улудо – рече Летка Вероники. – Штеди своје снаге, ако желиш да постигнеш оно што

си ме замолила.

Вероника устаде, врати се у свој кревет и пусти болничарку да изврши своју дужност.

Био је то њен први нормалан дан у азилу за умоболне. Изашла је из спаваонице, доручковала у великој

трпезарији где су мушкарци и жене обедовали заједно. Изгледало јој је као да је све, за разлику од оног

што се обично приказује у филмовима – скандали, вика и дрека, особе које се сумануто понашају –

обавијено ауром неке мучне и тешке тишине; као да нико није желео да подели свој унутарњи свет с

незнанцима.

После доручка (сасвим пристојног, јер TВилетT није избио на рђав глас због лоше хране) – сви изађоше на

сунчање. Истину говорећи од сунца није било ни трага – температура је била испод нуле, а болнички врт

покривен снегом.

– Нисам дошла овамо да чувам свој живот, већ да га изгубим – рече Вероника једном болничару.

– Без обзира, морате да изађете на сунчање.

– Ако је неко луд, то сте ви: нема ни трачка сунца.

– Али има светлости, а она делује умирујуће на болеснике. Нажалост, наша зима дуго траје; да није тако,

имали бисмо мање посла.

Није имало смисла да се даље расправља; изашла је, мало прошетала, посматрајући помно све око себе

и 32

тражећи, кришом, неки начин да побегне. Зид је био висок, као што су захтевали градитељи старинских

касарни, али стражарнице су биле празне. Врт је био опасан војним зградама, у којима су данас смештене

мушке и женске спаваонице, управне канцеларије и помоћне просторије за особље. При првом, брзом и

летимичном прегледу, запазила је да је једино место које се заиста строго надзире главни улаз, где су два

стражара проверавала све који излазе или улазе.

Изгледало је да се у њеној свести све вратило на своје место. Да би проверила памћење, покушала је да

се сети неких безначајних појединости – рецимо места на којем је држала кључеве од собе, најновије

плоче коју је купила, последње књиге коју је издала у библиотеци.

Дата добавления: 2015-10-21