Лежиште Анкиног самострела било је начињено од црне пластике, а тетива је била од хромираног челика и затезала се једним, јединим покретом ручице која се нечујно покретала. 1 страница

Стругацки Аркадиј	Аркадий Стругацкий
Стругацки Борис	Борис Стругацкий
Тешко је бити Бог	Трудно быть богом
Прев.М. Цолић.
Београд, 1977.
ПРОЛОГ	ПРОЛОГ
Лежиште Анкиног самострела било је начињено од црне пластике, а тетива је била од хромираног челика и затезала се једним, јединим покретом ручице која се нечујно покретала.	Ложа Анкиного арбалета была выточена из черной пластмассы, а тетива была из хромистой стали и натягивалась одним движением бесшумно скользящего рычага.
Антон, новотарије није признавао: он је имао добро старо борбено оружје у стилу маршала Тоца, краља Пица Првог, оковано потамнелим бакром са точкићем, на који се намотавала тетива од волујских жила.	Антон новшеств не признавал: у него было доброе боевое устройство в стиле маршала Тоца, короля Пица Первого, окованное черной медью, с колесиком, на которое наматывался шнур из воловьих жил.
Што се тиче Пашке, он је понео пнеуматски карабин.	Что касается Пашки, то он взял пневматический карабин.
Он је сматрао да су самострели детињство човечанства, пошто је био лењ и неспособан да било шта сам начини.	Арбалеты он считал детством человечества, так как был ленив и неспособен к столярному ремеслу.
Пристали су уз северну обалу, где је из жуте пешчане стрмине штрчало изукрштано корење као стрела правих јела.	Они причалили к северному берегу, где из желтого песчаного обрыва торчали корявые корни мачтовых сосен.
Анка је бацила весло и осврнула се.	Анка бросила рулевое весло и оглянулась.
Сунце се већ било дигло над шумом, и све је било плаво, зелено и жуто плавичаста измаглица над језером, тамнозелене јеле и жута обала на другој страни.	Солнце уже поднялось над лесом, и все было голубое зеленое и желтое — голубой туман над озером, темно-зеленые сосны и желтый берег на той стороне.
И небо је над свим тим било прозрачно, беличасто плаво.	И небо над всем этим было ясное, белесовато-синее.
«Ничега тамо нема», рекао је Пашка.	— Ничего там нет, — сказал Пашка.
Седели су, нагавши се преко ивице чамца и гледали у воду.	Ребята сидели, перегнувшись через борт, и глядели в воду.
«Огромна штука», сигурним гласом рекао је Антон.	— Громадная щука, — уверенно сказал Антон.
«Са оволиким перајима?» упитао је Пашка.	— С вот такими плавниками? — спросил Пашка.
Антон је оћутао.	Антон промолчал.
Анка је такође бацила поглед у воду, али је тамо угледала само сопствени одраз.	Анка тоже посмотрела в воду, но увидела только собственное отражение.
«Ех, када би смо могли сада да се окупамо», рекао је Пашка, спуштајући руку до лакта у воду.	— Искупаться бы, — сказал Пашка, запуская руку по локоть в воду.
«Хладна је», рекао је.	— Холодная, — сообщил он.
Антон је прешао на прамац и искочио на обалу.	Антон перебрался на нос и спрыгнул на берег.
Чамац је почео да се њише.	Лодка закачалась.
Антон се ухватио за ивицу чамца и упитно погледао Пашку.	Антон взялся за борт и выжидательно посмотрел на Пашку.
Тада је Пашка устао, ставивши весло на врат као обрамицу, и извијајући доњи део тела, почео да пева:	Тогда Пашка поднялся, заложил весло за шею, как коромысло, и, извиваясь нижней частью туловища, пропел:
Стари морнар Вицлипуцли!	Старый шкипер Вицлипуцли!
Драговићу, да нам ниси заспао?	Ты, приятель, не заснул?
Чувај ми се, тебе јуре	Берегись, к тебе несутся
Јата препечених ајкула!	Стаи жареных акул!
Антон је ћутке повукао чамац.	Антон молча рванул лодку.
«Ехеј!» повикао је Пашка, хватајући се за ивицу.	— Эй-эй! — закричал Пашка, хватаясь за борта.
«Зашто то препечених?» упитала је Анка.	— Почему жареных? — спросила Анка.
«Не знам», одговорио је Пашка.	— Не знаю, — ответил Пашка.
Изашли су из чамца.	Они выбрались из лодки.
«А није лоше? Јата препечених ајкула!»	— А верно здорово? Стаи жареных акул!
Одвукли су чамац на обалу.	Они потащили лодку на берег.
Ноге су пропадале у влажан песак, који је био прекривен сасушеним јеловим иглицама и шишаркама.	Ноги проваливались во влажный песок, где было полным-полно высохших иголок и сосновых шишек.
Чамац је био тежак и клизав, али су ипак успели да га извуку из воде до саме крме и тада су стали, тешко дашћући.	Лодка была тяжелая и скользкая, но они выволокли ее до самой кормы и остановились, тяжело дыша.
«Ногу сам пригњечио», рекао је Пашка и почео да поправља црвени повез на глави.	— Ногу отдавил, — сказал Пашка и принялся поправлять красную повязку на голове.
Пажљиво га је намештао, како би му се чвор нашао тачно над десним уветом, као у носатих ируканских пирата.	Он внимательно следил за тем, чтобы узел повязки был точно над правым ухом, как у носатых ируканских пиратов.
«Живот нам се не мили, о-хај!» изјавио је.	— Жизнь не дорога, о-хэй! — заявил он.
Анка је усредсређено сисала прст.	Анка сосредоточенно сосала палец.
«Трн?» упитао је Антон.	— Занозила? — спросил Антон.
«Не, одрала сам га.	— Нет. Содрала.
Неко од вас има праве канџе…»	У кого-то из вас такие когти…
«Но, но, покажи?»	— Ну-ка, покажи.
Показала је.	Она показала.
«Да», рекао је Антон.	— Да, — сказал Антон.
«Права озледа.	— Травма.
Но, шта да радимо?»	Ну, что будем делать?
«На раме и поред обале», предложио је Пашка.	— На пле-чо — и вдоль берега, — предложил Пашка.
«Па онда није требало ни да излазимо из чамаца», рекао је Антон.	— Стоило тогда вылезать из лодки, — сказал Антон.
«Чамцем и кокошка може», објаснио је Пашка.	— На лодке и курица может, — объяснил Пашка.
«А обалом: трска — то ти је број један, стрмине — два, вирови — три.	А по берегу: тростники — раз, обрывы — два, омуты — три.
Да.
Пуни млади.	С налимами.
Има и сомова.»	И сомы есть.
«Јата печених сомова», рекао је Антон.	— Стаи жареных сомов, — сказал Антон.
«А ти, јеси ли икада гњурао у вир?»	— А ты в омут нырял?
«Но, јесам.»	— Ну, нырял.
«Нисам видео.	— Я не видел.
Некако нисам имао прилике да то видим.»	Не довелось как-то увидеть.
«Има пуно тога што још ниси видео.»	— Мало ли чего ты не видел.
Анка је окренула леђа, дигла самострел и опалила у бор удаљен од њих једно двадесетак корачаји.	Анка повернулась к ним спиной, подняла арбалет и выстрелила в сосну шагах в двадцати.
Кора је почела да се осипа.	Посыпалась кора.
«Није лоше», рекао је Пашка и тог истог часа опалио из карабина.	— Здорово, — сказал Пашка и сейчас же выстрелил из карабина.
Нишанио је у Анкину стрелу, али је промашио.	Он целился в Анкину стрелу, но промазал.
«Нисам зауставио дисање», објаснио је.	— Дыхание не задержал, — объяснил он.
«А да си га зауставио?» упитао је Антон.	— А если бы задержал? — спросил Антон.
Гледао је Анку.	Он смотрел на Анку.
Анка је јаким покретом повукла полугу тетиве.	Анка сильным движением оттянула рычаг тетивы.
Мишиће је имала изузетно развијене. Антон је са задовољством посматрао како се под препланулом кожом померила чврста кугла бицепса.	Мускулы у нее были отличные — Антон с удовольствием смотрел, как прокатился под смуглой кожей твердый шарик бицепса.
Пажљиво је нанишанила и опалила још једном.	Анка очень тщательно прицелилась и выстрелила еще раз.
Друга стрела се са треском забила у дебло нешто мало испод прве.	Вторая стрела с треском воткнулась в ствол немного ниже первой.
«Бадава то радимо», рекла је Анка, спуштајући свој самострел.	— Зря мы это делаем, — сказала Анка, опуская арбалет.
«Шта?» упитао је Антон.	— Что? — спросил Антон.
«Дрвеће уништавамо, ето шта је.	— Деревья портим, вот что.
Један клиња је јуче пуцао у дрво из лука, а, ја сам га натерала да зубима ишчупа стрелу.»	Один малек вчера стрелял в дерево из лука, так я его заставила зубами стрелы выдергивать.
«Пашка», рекао је Антон, «могао би да отрчиш, зуби су ти одлични.»	— Пашка, — сказал Антон. — Сбегал бы, у тебя зубы хорошие.
«А зуби су ми на раздељак», одговорио је Пашка.	— У меня зуб со свистом, — ответил Пашка.
«Нека буде», рекла је Анка.	— Ладно, — сказала Анка.
«Хајде да нешто радимо.»	— Давайте что-нибудь делать.
«Не вере ми се нешто по тим урвинама», рекао је Антон.	— Неохота мне лазить по обрывам, — сказал Антон.
«Ни мени.	— Мне тоже неохота.
Идемо право.»	Пошли прямо.
«Где то?» упитао је Пашка.	— Куда? — спросил Пашка.
«Где нас очи воде.»	— Куда глаза глядят.
«Но?» рекао је Антон.	— Ну? — сказал Антон.
«Значи, у сајву», рекао је Пашка.	— Значит, в сайву, — сказал Пашка.
«Тошка, хајдемо на Заборављени Булевар.	— Тошка, пошли на Забытое Шоссе.
Сећаш ли се?»	Помнишь?
«Како да не!»	— Еще бы!
«Знаш, Ањечка…» почео је Пашка.	— Знаешь, Анечка… — начал Пашка.
«Ја ти нисам никаква тамо Ањечка», реско му је одговорила Анка.	— Я тебе не Анечка, — резко сказала Анка.
Није подносила да јој се обраћају другачије него са Анка.	Она терпеть не могла, когда ее называли не Анка, а как-нибудь еще.
Антон је то добро запамтио.	Антон это хорошо запомнил.
Брзо је рекао:	Он быстро сказал:
«Заборављени Булевар.	— Забытое Шоссе.
По њему се нико више не вози.	По нему не ездят.
Нема га ни на мапи.	И на карте его нет.
И где води, то се уопште не зна.»	И куда идет, совершенно неизвестно.
«А јесте ли били тамо?»	— А вы там были?
«Јесмо.	— Были.
Али нисмо успели да га истражимо.»	Но не успели исследовать.
«Пут из ниоткуда и у никуда», издекламовао је Пашка, дошавши себи.	— Дорога из ниоткуда в никуда, — изрек оправившийся Пашка.
«Одлично!» рекла је Анка.	— Это здорово! — сказала Анка.
Очи су јој постале налик на црне прорезе.	Глаза у нее стали как черные щелки.
«Идемо.	— Пошли.
Хоћемо ли стићи до вечери?»	К вечеру дойдем?
«Шта ти је! До поднева ћемо бити тамо.»	— Ну что ты! До двенадцати дойдем.
Кренули су нагоре урвином.	Они полезли вверх по обрыву.
На рубу урвине Пашка се осврнуо.	На краю обрыва Пашка обернулся.
Доле се налазило плаво језеро са жућкастим плићацима, чамац на песку и велики кругови који су се концентрично ширили на води мирној као уље крај обале — то је вероватно излетела из воде она штука.	Внизу было синее озеро с желтоватыми проплешинами отмелей, лодка на песке и большие расходящиеся круги на спокойной маслянистой воде у берега — вероятно, это плеснула та самая щука.
Пашка је осетио уобичајено неодређено одушевљење, као и увек, када су Тошка и он бежали из интерната и када се пред њима налазио дан потпуне неизвесности на неистраженим местима са јагодама, врелим ливадама без иједног човека, сивим гуштерима, леденом водом и изненадним изворима.	И Пашка ощутил обычный неопределенный восторг, как всегда, когда они с Тошкой удирали из интерната и впереди был день полной независимости с неразведанными местами, с земляникой, с горячими безлюдными лугами, с серыми ящерицами, с ледяной водой в неожиданных родниках.
И, као и увек, зажелео је да заурла и високо поскочи, и то је тог истог часа и учинио, и Антон га је, смејући се погледао, и он је угледао у Антоновим очима потпуно разумевање.	И, как всегда, ему захотелось заорать и высоко подпрыгнуть, и он немедленно сделал это, и Антон, смеясь, поглядел на него, и он увидел в глазах Антона совершенное понимание.
Анка је ставила два прста у уста и вешто зазвиждала, и ушли су у шуму.	А Анка вложила два пальца в рот и лихо свистнула, и они вошли в лес.
Шума је била четинарска и ретка, ноге су клизиле по опалим иглицама.	Лес был сосновый и редкий, ноги скользили по опавшей хвое.
Коси сунчеви зраци падали су између правих стабала, и земља је била сва покривена златним мрљама.	Косые солнечные лучи падали между прямых стволов, и земля была вся в золотых пятнах.
Мирисало је на смолу, језеро и јагоде; негде у небу цвркутале су невидљиве птице.	Пахло смолой, озером и земляникой; где-то в небе верещали невидимые пичужки.
Анка је ишла испред свих, држећи свој самострел под мишком, и повремено се нагињала да узбере крваве, као лаком прекривене јагоде.	Анка шла впереди, держа арбалет под мышкой, и время от времени нагибалась за кровавыми, будто лакированными, ягодами земляники.
Антон је ишао за њом са добрим старим оружјем маршала Тоца о рамену.	Антон шел следом с добрым боевым устройством маршала Тоца на плече.
Тоболац са добрим борбеним стрелама лупкао га је по стражњици.	Колчан с добрыми боевыми стрелами тяжко похлопывал его по заду.
Ишао је и бацао поглед на Анкин врат — преплануо, готово црн, са пршљеновима који су се јасно истицали.	Он шел и поглядывал на Анкину шею — загорелую, почти черную, с выступающими позвонками.
Понекад се освртао тражећи Пашку, али се Пашка није видео, само се повремено, час десно, час лево видео на сунцу његов црвени повез.	Иногда он озирался, ища Пашку, но Пашки не было видно, только по временам то справа, то слева вспыхивала на солнце его красная повязка.
Антон је замислио како Пашка нечујно клизи међу јелама са карабином ‘на готовс’; испруживши напред своје грабљиво, мршаво лице са носем који се Ијуштио.	Антон представил себе, как Пашка бесшумно скользит между соснами с карабином наготове, вытянув вперед хищное худое лицо с облупленным носом.
Пашка се прикрадао по сајви, а сајва се не шали.	Пашка крался по сайве, а сайва не шутит.
Сајва пријатељу може изненада да ти постави питање — и треба јој одмах одговорити, помислио је Антон и повио се, али се пред њим налазила Анка и она је могла да се осврне, испало би глупо.	Сайва, приятель, спросит — и надо успеть ответить, подумал Антон и пригнулся было, но впереди была Анка, и она могла оглянуться. Получилось бы нелепо.
Анка се осврнула и упитала:	Анка оглянулась и спросила:
«А ви сте тихо киднули?» Антон је слегао раменима.	— Вы ушли тихо? Антон пожал плечами.
«А ко то кида бучно?»	— Кто же уходит громко?
«А ја сам, чини ми се, ипак дигла буку», забринуто је рекла Анка.	— Я, кажется, все-таки нашумела, — озабоченно сказала Анка.
«Испустила сам лавор — и наједном у ходнику кораци.	— Я уронила таз — и вдруг в коридоре шаги.
То је сигурно била Дева Каћа — она је данас дежурна.	Наверное, Дева Катя — она сегодня в дежурных.
Морала сам да скочим у рунделу са цвећем.	Пришлось прыгать в клумбу.
Шта мислиш, Тошка, какво то цвеће расте у тој рундели?»	Как ты думаешь, Тошка, что за цветы растут на этой клумбе?
Антон је намрштио чело.	Антон сморщил лоб.
«Под твојим прозором? Не знам.	— У тебя под окном? Не знаю.
А зашто?»	А что?
«Упорно неко цвеће.	— Очень упорные цветы.
Не савија га ветар, не обара бура.	«Не гнет их ветер, не валит буря».
У њега сви скачу већ неколико година, а њему — ништа.»	В них прыгают несколько лет, а им хоть бы что.
«Интересантно», рекао је Антон дубокомисаоно.	— Интересно, — сказал Антон глубокомысленно.
Сетио се да се под његовим прозором такође налази рундела са цвећем које ‘ветар не савија и не обара бура’.	Он вспомнил, что под его окном тоже клумба с цветами, которые «не гнет ветер и не валит буря».
Али он на то никада није обраћао пажњу.	Но он никогда не обращал на это внимания.
Анка се зауставила, сачекала га и пружила му прегршт јагода.	Анка остановилась, подождала его и протянула горсть земляники.
Антон је пажљиво узео три плода.	Антон аккуратно взял три ягоды.
«Узми још», рекла је Анка.	— Бери еще, — сказала Анка.
«Хвала», рекао је Антон, «волим да узимам по једну.	— Спасибо, — сказал Антон. — Я люблю собирать по одной.
А Дева Каћа није лоша, зар не?»	А Дева Катя вообще ничего, верно?
«Зависи», рекла је Анка.	— Это кому как, — сказала Анка.
«Када човеку свако вече изјављују да су му ноге час блатњаве, а час опет прашњаве…»	— Когда человеку каждый вечер заявляют, что у него ноги то в грязи, то в пыли…
Ућутала је.	Она замолчала.
Било је задивљујуће дивно шетати са њом удвоје по шуми раме уз раме, дотичући је голим лактовима, и посматрати је — како је лепа, вешта и необично добра и какве су јој дивне сиве очи са црним трепавицама.	Было удивительно хорошо идти с нею по лесу плечом к плечу вдвоем, касаясь голыми локтями, и поглядывать на нее — какая она красивая, ловкая и необычно доброжелательная и какие у нее большие серые глаза с черными ресницами.
«Да», рекао је Антон, пружајући руку да смакне паучину која је заблистала на сунцу.	— Да, — сказал Антон, протягивая руку, чтобы снять блеснувшую на солнце паутину.
«А њој ноге нису ни прашњаве.	— Уж у нее-то ноги не пыльные.
Ако те кроз баре носе на рукама, онда се, разумеш ли ме, нећеш; запрашити…»	Если тебя через лужи носят на руках, тогда, понимаешь, не запылишься…
«Ко је то носи?»	— Кто это ее носит?
«Хенрих из метеоролошке станице.	— Генрих с метеостанции.
Знаш, онај огроман, са готово белом косом.»	Знаешь, здоровый такой, с белыми волосами.
«Одиста?»	— Правда?
«А зашто да не? Чак и свако дете зна да су заљубљени.»	— А чего такого? Каждый малек знает, что они влюблены.
Поново су ућутали.	Они опять замолчали.
Антон је бацио поглед на Анку.	Антон глянул на Анку.
Анкине очи су биле као црни прорези.	Глаза у Анки были как черные щелочки.
«А када је то било?» упитала је.	— А когда это было? — спросила она.
«Једне ноћи када је био пун месец», одговорио је Антон преко воље.	— Да было в одну лунную ночь, — ответил Антон без всякой охоты.
«Само пази, не причај много о томе.»	— Только ты смотри не разболтай.
Анка се осмехнула.	Анка усмехнулась.
«Нико те није вукао за језик, Тошка», рекла је.	— Никто тебя за язык не тянул, Тошка, — сказала она.
«Хоћеш ли јагоде?»	— Хочешь земляники?
Антон је махинално смакао јагоде са прљавог длана и стрпао их у уста.	Антон машинально сгреб ягоды с испачканной ладошки и сунул в рот.
Не волим торокала, помислио је.	Не люблю болтунов, подумал он.
Не подносим торокала.	Терпеть не могу трепачей.
Али, наједном је пронашао аргумент.	Он вдруг нашел аргумент.
«Тебе ће такође једном носити на рукама.	— Тебя тоже когда-нибудь будут таскать на руках.
И, хоће ли ти бити пријатно, ако о томе почну да брбљају?»	Тебе приятно будет, если начнут об этом болтать?
«Одакле ти само идеја да ћу избрбљати?» расејано га је упитала Анка.	— Откуда ты взял, что я собираюсь болтать? — рассеянно сказала Анка.
«Не подносим торокала.»	— Я вообще не люблю болтунов.
«Слушај, а шта си то смислила?»	— Слушай, что ты задумала?
«Ништа нарочито», Анка је слегла раменима.	— Ничего особенного. — Анка пожала плечами.
Нешто касније је рекла у поверењу: «Знаш, дојадило ми је да свако божје вече два пута перем ноге.»	Немного погодя она доверительно сообщила: — Знаешь, мне ужасно надоело каждый божий вечер дважды мыть ноги.
Јадна Дева Каћа, помислио је Антон.	Бедная Дева Катя, подумал Антон.
То ти није сајва.	Это тебе не сайва.
Изашли су на стазу.	Они вышли на тропинку.
Стаза се спуштала низбрдо, и шума је постајала све мрачнија и мрачнија.	Тропинка вела вниз, и лес становился все темнее и темнее.
Овде су бујно расли папрат и висока, влажна трава.	Здесь буйно росли папоротник и высокая сырая трава.
Борова стабла била су прекривена маховином и белом пеном лишаја.	Стволы сосен были покрыты мхом и белой пеной лишайников.
Али, сајва се не шали.	Но сайва не шутит.
Промукао глас, у коме није било ничег Ијудског, наједном је заурлао:	Хриплый голос, в котором не было ничего человеческого, неожиданно проревел:
«Стој! Бацај оружје — ти, благородни доне, и ти, дона!»	— Стой! Бросай оружие — ты, благородный дон, и ты, дона!
Када сајва нешто захтева, треба умети одговорити.	Когда сайва спрашивает, надо успеть ответить.
Прецизним покретом Антон је оборио Анку у папрат налево, а сам је скочио у папрат удесно, притајио се и сакрио иза трулог пања.	Точным движением Антон сшиб Анку в папоротники налево, а сам прыгнул в папоротники направо, покатился и залег за гнилым пнем.
Промукли ехо је још одзвањао међу боровим стаблима, а стаза је већ била пуста.	Хриплое эхо еще отдавалось в стволах сосен, а тропинка была уже пуста.
Завладала је тишина.	Наступила тишина.
Антон, је, претуривши се на страну, вртео точкић затежући тетиву.	Антон, завалившись на бок, вертел колесико, натягивая тетиву.
Одјекнуо је пуцањ, на Антона је почело да пада некакво труње.	Хлопнул выстрел, на Антона посыпался какой-то мусор.
Промукао, нељудски глас је известио:	Хриплый нечеловеческий голос сообщил:
«Дон је погођен у пету!»	— Дон поражен в пятку!
Антон је почео да стење и тргао је ногу.	Антон застонал и подтянул ногу.
«Ма не у ту, већ у десну», исправио га је глас.	— Да не в эту, в правую, — поправил голос.
Чуло се како Пашка пућка од смеха.	Было слышно, как Пашка хихикает.
Антон је опрезно промолио главу иза пања, али се у сумрачној зеленој каши ништа није видело.	Антон осторожно выглянул из-за пня, но ничего не было видно в сумеречной зеленой каше.
У том моменту се зачуо продоран фијук и шум, као да је пало дрво.	В этот момент раздался пронзительный свист и шум, как будто упало дерево.
«Јој!...	— Уау!…
«пригушено је кукао Пашка.	— сдавленно заорал Пашка.
«Поштедите ме, молим вас! Поштедите! Не убијајте ме!»	— Пощады! Пощады! Не убивайте меня!
Антон је одмах скочио.	Антон сразу вскочил.
У сусрет му је из папрати, повлачећи се уназад, изашао Пашка.	Навстречу ему из папоротников, пятясь, вылез Пашка.
Руке су му биле дигнуте над главом.	Руки его были подняты над головой.
Анкин глас је упитао:	Голос Анки спросил:
«Тошка, видиш ли га?»	— Тошка, ты видишь его?
«Као на длану», са одобравањем је одговорио Антон.	— Как на ладони, — одобрительно отозвался Антон.
«Не окрећи се!» подвикнуо је Пашки.	— Не поворачиваться! — крикнул он Пашке.
«Руке на главу!»	— Руки за голову!
Пашка је покорно ставио руке на главу и изјавио:	Пашка покорно заложил руки за голову и объявил:
«Ништа нећу рећи.»	— Я ничего не скажу.
«Тошка — шта да се уради са њим?» упитала је Анка.	— Что полагается с ним делать, Тошка? — спросила Анка.
«Сада ћеш видети», рекао је Антон и сместио се што је удобније могао на пањ, ставивши самострел на колена.	— Сейчас увидишь, — сказал Антон и удобно уселся на пень, положив арбалет на колени.
«Име!» Дрекнуо је гласом Хексе Ируканског.	— Имя! — рявкнул он голосом Гексы Ируканского.
Пашка је леђима показао свој презир и непокорност.	Пашка изобразил спиной презрение и неповиновение.
Антон је опалио.	Антон выстрелил.
Тешка стрела се бучно забила у грану над Пашкином главом.	Тяжелая стрела с треском вонзилась в ветку над Пашкиной головой.
«Охо!» проговорио је Анкин глас.	— Ого! — сказал голос Анки.
«Ја сам Бон Скакавац», преко воље је признао Пашка.	— Меня зовут Бон Саранча, — неохотно признался Пашка.
«И овде ће он, према свему издахнути — један од оних што бејаху са њим.»	— «И здесь он, по-видимому, лжет — один из тех, кто были с ним».
«Чувени силеџија и убица», објаснио је Антон.	— Известный насильник и убийца, — пояснил Антон.
«Али, он никада ништа не ради тек онако.	— Но он никогда ничего не делает даром.
Ко те је послао?»	Кто послал тебя?
«Послао ме је дон Сатарина Непоштедни», слагао је Пашка.	— Меня послал дон Сатарина Беспощадный, — соврал Пашка.
Антон је презриво рекао:	Антон презрительно сказал:
«Ова рука овде је прекинула нит смрдљивог живота дона Сатарине пре две године у Кањону Тешких Мачева.»	— Вот эта рука оборвала нить зловонной жизни дона Сатарины два года назад в Урочище Тяжелых Мечей.
«Да опалим стрелу у њега?» упитала је Анка.	— Давай я всажу в него стрелу? — предложила Анка.
«Потпуно сам заборавио», брзо је рекао Пашка, «У ствари, послао ме је Арата Лепи.	— Я совершенно забыл, — поспешно сказал Пашка. — В действительности меня послал Арата Красивый.
Обећао ми је сто златника за ваше главе.	Он обещал мне сто золотых за ваши головы.
«Антон се лупио по коленима.	Антон хлопнул себя по коленям.
«Какав лажљивац!» повикао је.	— Вот брехун! — вскричал он.
«Па зар ће Арата да се повезује са таквим ништавилом као што си ти!»	— Да разве станет Арата связываться с таким негодяем, как ты!
«Како би било да ипак опалим стрелу у њега?» крвожедно је упитала Анка.	— Можно я все-таки всажу в него стрелу? — кровожадно спросила Анка.
Антон је почео демонски да се смеје.	Антон демонически захохотал.
«Узгред буди речено», рекао је Пашка», погодио сам те у десну пету.	— Между прочим, — сказал Пашка, — у тебя отстрелена правая пятка.
Време би било да ти истече крв.»	Пора бы тебе истечь кровью.
«Шипак», успротивио се Антон.	— Дудки! — возразил Антон.
«Као прво, све време жваћем кору белог дрвета, а као друго, две предивне варварке су већ превиле моје ране.»	— Во-первых, я все время жую кору белого дерева, а во-вторых, две прекрасные варварки уже перевязали мне раны.
Папрат је почела да се помиче, и Анка је изашла на стазу.	Папоротники зашевелились, и Анка вышла на тропинку.
На образу јој се видела огреботина, колена су јој била измазана земљом и лишћем.	На щеке ее была царапина, колени были вымазаны в земле и зелени.
«Време је да га бацимо у блато», рекла је.	— Пора бросить его в болото, — объявила она.
«Када се непријатељ не предаје, њега треба уништити.»	— Когда враг не сдается, его уничтожают.
Пашка је спустио руке.	Пашка опустил руки.
«Све у свему, не придржаваш се правила игре», рекао је Антону.	— Вообще-то ты играешь не по правилам, — сказал он Антону.
«Код тебе стално испада да је Хекса добар човек.»	— У тебя все время получается, что Гекса хороший человек.
«А много ми па ти знаш», рекао је Антон и такође изашао на стазу.	— Много ты знаешь! — сказал Антон и тоже вышел на тропинку.
«Сајва се не шали, прљави најамниче.»	— Сайва не шутит, грязный наемник.
Анка је вратила Пашки карабин.	Анка вернула Пашке карабин.
«А шта, јер ви увек тако пуцате један у другога?» упитала је са завишћу.	— Вы что, всегда так палите друг в друга? — спросила она с завистью.
«Него шта!» зачудио се Пашка.	— А как же! — удивился Пашка.
«А шта је, је л’ би можда требало да вичемо: ‘Пу! — пу!’ — шта ли? У игри је неопходан елеменат ризика.»	— Что, нам кричать: «Кх-кх! Пу-пу!» — что ли? В игре нужен элемент риска!
Антон је немарно рекао:	Антон небрежно сказал:
«Ми се на пример често играмо Виљема Тела.»	— Например, мы часто играем в Вильгельма Телля.
«Наизменично», прихватио је Пашка.	— По очереди, — подхватил Пашка.
«Данас ја стојим са јабуком на глави, а сутрадан он.»	— Сегодня я стою с яблоком, а завтра он.
Анка их је погледала.	Анка оглядела их.
«Тако значи?» рекла је лагано.	— Вот как? — медленно сказала она.
«Било би интересантно видети то.»	— Интересно было бы посмотреть.
«Са задовољством бисмо ти показали» саркастично је рекао Антон, «али немамо јабуку.»	— Мы бы с удовольствием, — ехидно сказал Антон. — Яблока вот нет.
Пашка се смејуљио.	Пашка широко ухмылялся.
Тада му је Анка смакла са главе повез и брзо смотавши га направила од њега лопту.	Тогда Анка сорвала у него с головы пиратскую повязку и быстро свернула из нее длинный кулек.
«Јабука — то је условност», рекла је.	— Яблоко — это условность, — сказала она.
«Ево одличне мете да се играмо Виљема Тела.»	— Вот отличная мишень. Сыграем в Вильгельма Телля.
Антон је узео црвени смотуљак и пажљиво га прегледао.	Антон взял красный кулек и внимательно осмотрел его.
Погледао је Анку — очи су јој биле као уски прорези, а Пашка се забављао — било му је весело.	Он взглянул на Анку — глаза у нее были как щелочки. А Пашка развлекался — ему было весело.
Антон му је пружио смотуљак.	Антон протянул ему кулек.
«На тридесет корачаји нећу промашити карту», рекао је мирним гласом, «разуме се, из добро ми познатог пиштоља.»	— «В тридцати шагах промаха в карту не дам, — ровным голосом сказал он. — Разумеется, из знакомых пистолетов».
«Одиста?» рекла је Анка и обратила се Пашки: «А ти, драги мој, да ли ћеш ти погодити карту на тридесет корачаји?» Пашка је намештао смотуљак на глави.	— «Право? — сказала Анка и обратилась к Пашке: — А ты, мой друг, попадешь ли в карту на тридцати шагах?» Пашка пристраивал колпак на голове.
«Једном ћемо покушати», рекао је, кезећи зубе.	— «Когда-нибудь мы попробуем, — сказал он, скаля зубы.
«Својевремено нисам лоше пуцао.»	— В свое время я стрелял не худо».
Антон се окренуо и кренуо стазом, гласно одбројавајући кораке:	Антон повернулся и пошел по тропинке, вслух считая шаги:
«Петнаест… шеснаест… седамнаест…»	— Пятнадцать… шестнадцать… семнадцать…
Пашка је нешто рекао — Антон га није чуо, и Анка се гласно насмејала.	Пашка что-то сказал — Антон не расслышал, и Анка громко рассмеялась.
Некако чак превише гласно.	Как-то слишком громко.
«Тридесет», рекао је и окренуо се.	— Тридцать, — сказал Антон и повернулся.
Са тридесет корачаји раздаљине Пашка је изгледао сасвим мали.	На тридцати шагах Пашка выглядел совсем маленьким.
Црвени троугао смотуљка на глави изгледао је као капа дворске луде.	Красный треугольник кулька торчал у него на голове, как шутовской колпак.
Пашка се смејуљио.	Пашка ухмылялся.
Он се још играо.	Он все еще играл.
Антон се сагао и почео лагано да затеже тетиву.	Антон нагнулся и стал неторопливо натягивать тетиву.
«Нека си благословен, оче мој Виљеме!» повикао је Пашка.	— Благословляю тебя, отец мой Вильгельм! — крикнул Пашка.
«И захваљујем ти се за све, ма шта да се десило.»	— И благодарю тебя за все, что бы ни случилось.
Антон је ставио стрелу и исправио се.	Антон наложил стрелу и выпрямился.
Пашка и Анка су га посматрали.	Пашка и Анка смотрели на него.
Стајали су близу једно другога.	Они стояли рядом.
Стаза је личила на таман, влажан ходник међу високим, зеленим зидовима.	Тропинка была как темный сырой коридор между высоких зеленых стен.
Антон је дигао свој самострел.	Антон поднял арбалет.
Борбено оружје маршала Тоца постало је некако необично тешко.	Боевое устройство маршала Тоца стало необычайно тяжелым.
Руке ми дрхте, помислио је Антон.	Руки дрожат, подумал Антон.
То је већ лоше.	Плохо.
И непотребно.	Зря.
Сетио се како су зими Пашка и он читав један сат бацали грудве у металну шишарку на стубу ограде.	Он вспомнил, как зимой они с Пашкой целый час кидали снежки в чугунную шишку на столбе ограды.
Бацали су их са двадесет корачаји раздаљине, са петнаест и са десет — никако нису могли да је погоде.	Кидали с двадцати шагов, с пятнадцати и с десяти — и никак не могли попасть.
А после, када им је све то већ дојадило и када су се спремали да крену, Пашка је немарно, не гледајући, бацио последњу грудву и погодио.	А потом, когда уже надоело и они уходили, Пашка небрежно, не глядя бросил последний снежок и попал.
Антон је свом снагом забио кундак у згиб рамена.	Антон изо всех сил вдавил приклад в плечо.
Анка стоји сувише близу, помислио је.	Анка стоит слишком близко, подумал он.
Хтео је да јој повиче да се удаљи, али је схватио да би то било глупо.	Он хотел было крикнуть ей, чтобы она отошла, но понял, что это было бы глупо.
Више.	Выше.
Још мало… Још… Наједном је постао уверен да ће се стрела, тешка једну фунту, чак ако им окрене и леђа, забити тачно у Пашкину преконосицу, између веселих, зелених очију.	Еще выше… Еще… Его вдруг охватила уверенность, что, если он даже повернется к ним спиной, фунтовая стрела все равно вонзится точно в Пашкину переносицу, между веселыми зелеными глазами.
Отворио је очи и погледао Паљку.	Он открыл глаза и посмотрел на Пашку.
Паљка се виље није смејуљио.	Пашка больше не ухмылялся.
Анка је лагано-лагано дизала руке са раљиреним прстима и лице јој је постало напето и некако превиље одрасло.	А Анка медленно-медленно поднимала руку с растопыренными пальцами, и лицо у нее было напряженное и очень взрослое.
Тада је Антон дигао самострел јољ виље и повукао ороз.	Тогда Антон поднял арбалет еще выше и нажал на спусковой крючок.
Није видео где је стрела отиљла.	Он не видел, куда ушла стрела.
«Промаљио сам», рекао је гласно.	— Промазал, — сказал он очень громко.
Кренуо је стазом ногама које се нису савијале.	Переступая на негнущихся ногах, он двинулся по тропинке.
Пашка је обрисао црвеним смотуљком лице, затресао га, раширио и почео да повезује главу.	Пашка вытер красным кульком лицо, встряхнув, развернул его и стал повязывать голову.
Анка се сагла и дигла свој самострел.	Анка нагнулась и подобрала свой арбалет.
Ако ме том стварчицом лупне по глави, помислио је Антон, рећи ћу јој хвала.	Если она этой штукой трахнет меня по голове, подумал Антон, я ей скажу спасибо.
Али, Анка га није чак ни погледала.	Но Анка даже не взглянула на него.
Окренула се Пашки и упитала га:	Она повернулась к Пашке и спросила:
«Идемо?»	— Пошли?
«Одмах», рекао је Пашка.	— Сейчас, — сказал Пашка.
Погледао је Антона и ћутке лупио самога себе савијеним прстом по челу.	Он посмотрел на Антона и молча постучал себя согнутым пальцем по лбу.
«А ти си се већ преплашио», рекао је Антон.	— А ты уже испугался, — сказал Антон.
Пашка се још једном лупио прстом по челу и кренуо за Анком.	Пашка еще раз постучал себя пальцем по лбу и пошел за Анкой.
Антон је ишао за њима и трудио се да потисне сумње у себи.	Антон плелся следом и старался подавить в себе сомнения.
А љта сам ја то у ствари и урадио, потиљтено је мислио.	А что я, собственно, сделал, вяло думал он.
Заљто су се само надули! Но, Паљку разумем, преплаљио се.	Чего они надулись? Ну Пашка ладно, он испугался.
Само се јољ не зна ко се виље преплаљио — Виљем— тата или Тел-син.	Только еще неизвестно, кто больше трусил — Вильгельм-папа или Телль-сын.
Ах, љта је онда са Анком? Према свему, преплаљила се за Паљку.	Но Анка-то чего? Надо думать, перепугалась за Пашку.
А шта је па требало да радим? Ето, вучем се за њима, као непотребни рођак.	А что мне было делать? Вот тащусь за ними, как родственник.
Најбоље ће бити да одем.	Взять и уйти.
Сада ћу скренути улево, тамо је једна мочвара.	Поверну сейчас налево, там хорошее болото.
Можда ћу још и сову успети да уловим.	Может, сову поймаю.
Али, он није успорио чак ни корак.	Но он даже не замедлил шага.
То је значи заувек, помислио је.	Это значит навсегда, подумал он.
Читао је да се то често дешава.	Он читал, что так бывает очень часто.
На забачени пут стигли су чак и раније него што су мислили.	Они вышли на заброшенную дорогу даже раньше, чем думали.
Сунце је већ стајало високо, било је ужасно вруће.	Солнце стояло высоко, было жарко.
За оковратником су боцкале јелове иглице.	За шиворотом кололись хвойные иголки.
Пут је био од бетона састављен од два низа сиво-зарђалих, испуцаних бетонских плоча.	Дорога была бетонная, из двух рядов серо-рыжих растрескавшихся плит.
Кроз пукотине међу спојевима пробијала се густа, сува трава.	В стыках между плитами росла густая сухая трава.
По ивици пута растао је густ, прашњав коров.	На обочинах было полно пыльного репейника.
Над путем су брундали бумбари, и један је безобразно лупио Антона право у чело.	Над дорогой с гудением пролетали бронзовки, и одна нахально стукнула Антона прямо в лоб.
Било је тихо и спарно.	Было тихо и томно.
«Погледајте», рекао је Пашка.	— Глядите! — сказал Пашка.
Над средином пута, на зарђалој жици, затегнутој попреко, висила је округла метална плоча, прекривена испуцалом бојом.	Над серединой дороги на ржавой проволоке, протянутой поперек, висел круглый жестяной диск, покрытый облупившейся краской.
Судећи по свему, на диску је био приказан жути правоугаоник на црвеној позадини.	Судя по всему, там был изображен желтый прямоугольник на красном фоне.
«Шта је то?» упитала је без неког-посебног интересовања Анка.	— Что это? — без особого интереса спросила Анка.
«Аутомобилски знак», рекао је Пашка.	— Автомобильный знак, — сказал Пашка.
«Улаз забрањен.»	— «Въезд запрещен».
«Цигла», објаснио је Антон.	— «Кирпич», — пояснил Антон.
«А шта она значи?» упитала је Анка.	— А зачем он? — спросила Анка.
«Значи да тамо не сме да се иде», рекао је Пашка.	— Значит, вон туда ехать нельзя, — сказал Пашка.
«А шта ће онда овде пут?»	— А зачем тогда дорога?
Пашка је слегао раменима.	Пашка пожал плечами.
«То је јако стари пут», рекао је.	— Это же очень старое шоссе, — сказал он.
«Анизотропан пут», изјавио је Антон.	— Анизотропное шоссе, — заявил Антон.
Анка му је била окренута Иеђима.	Анка стояла к нему спиной.
«Кретање само у једном правцу.»	— Движение только в одну сторону.
«Мудри су били наши преци», замишљено је рекао Пашка.	— Мудры были предки, задумчиво сказал Пашка.
«Возиш се тако једно две стотине километара, и наједном — ето ти на! — ‘цигла’.	— Этак едешь-едешь километров двести, вдруг — хлоп! — «кирпич».
Нити можеш даље да идеш, нити имаш кога да приупиташ.»	И ехать дальше нельзя, и спросить не у кого.
«Шта ли може да буде иза тог знака!» рекла је Анка.	— Представляешь, что там может быть за этим знаком! — сказала Анка.
Осврнула се.	Она огляделась.
Унаоколо, на много километара налазила се потпуно пуста без и једног јединог човека шума, и нису имали уопште кога да упитају шта би могло да буде иза тог знак.	Кругом на много километров был безлюдный лес, и не у кого было спросить, что там может быть за этим знаком.
«А можда то уопште и није ‘цигла’?» рекла је.	— А вдруг это вовсе и не «кирпич»? — сказала она.
«Боја је сва отпала…»	— Краска-то вся облупилась…
Тада је Антон пажљиво нанишанио и опалио.	Тогда Антон тщательно прицелился и выстрелил.
Било би одиста фантастично, да је стрела прекинула жицу, и да је знак пао пред саме Анкине ноге.	Было бы здорово, если бы стрела перебила проволоку и знак упал бы прямо к ногам Анки.
Али, стрела је погодила горњи део знака, пробила зарђали плех, и на земљу је почела да отпада само сасушена боја.	Но стрела попала в верхнюю часть знака, пробила ржавую жесть, и вниз посыпалась только высохшая краска.
«Будало», рекла је Анка, не окренувши се.	— Дурак, — сказала Анка, не оборачиваясь.
То је била прва реч, са којом се обратила Антону после игре Виљема Тела.	Это было первое слово, с которым она обратилась к Антону после игры в Вильгельма Телля.
Антон је почео да се некако натмурено смешка.	Антон криво улыбнулся.
«Анд ентерприсес оф греат питцх анд момент», изговорио је, «Wитх тхис регард тхеир цуррент турн wаy анд лоасе тхе наме оф ацтион.	— «And enterprises of great and moment, — произнес он, — with this regard their current turn away and loose name of action».
«Тако подухвати велики, што успех обећавају, пропадају од одлагања сталних. Шекспир, (‘Хамлет’).	(«И начинанья, вознесшиеся мощно, сворачивая в сторону свой ход, теряют время действия» (Шекспир, «Гамлет»).
Верни Пашка је наједном повикао.	Верный Пашка закричал:
«Момци, овуда су прошла кола! И то после непогоде! Ево, овде је трава изгажена! И овде…»	— Ребята, здесь прошла машина! Уже после грозы! Вон трава примята! И вот…
Има среће Пашка, помислио је Антон.	Везет Пашке, подумал Антон.
Почео је да разгледа трагове на путу и угледао изгажену траву и црни траг гума на месту, где је аутомобил прикочио пред рупом у бетону.	Он стал разглядывать следы на дороге и тоже увидел примятую траву и черную полосу от протекторов в том месте, где автомобиль затормозил перед выбоиной в бетоне.
«Аха!» рекао је Пашка.	— Ага! — сказал Пашка.
«Пролетео је испод знака!»	— Он выскочил из-под знака.
То је било јасно свакоме, али се Антон побунио:	Это было ясно каждому, но Антон возразил:
«Ни помена, ишао је са оне стране.»	— Ничего подобного, он ехал с той стороны.
Пашка га је запањено погледао.	Пашка поднял на него изумленные глаза.
«Зар си ослепео, шта ли?»	— Ты что, ослеп?
«Ишао је са оне стране», био је упоран Антон.	— Он ехал с той стороны, — упрямо повторил Антон.
«Идемо по трагу.»	— Пошли по следу.
«Лупеташ будалаштине! Лупеташ!» побунио се Пашка.	— Ерунду ты городишь! — возмутился Пашка.
«Као прво, ни један иоле васпитан возач не би кренуо испод ‘цигле’.	— Во-первых, никакой порядочный водитель не поедет под «кирпич».
Као друго, погледај: ево рупчаге, ево трага коћења… Но, одакле је онда ишао?»	Во-вторых, смотри: вот выбоина, вот тормозной след… Так откуда он ехал?
«Шта ме се тичу ти твоји ‘васпитани’! Васпитан сам и идем испод знака.»	— Что мне твои порядочные! Я сам непорядочный, и я пойду под знак.
Пашка је позеленео од беса.	Пашка взбеленился.
«Иди где хоћеш!» рекао је, лако муцајући.	— Иди куда хочешь! — сказал он, слегка заикаясь.
Незрели створе.	— Недоумок.
Сасвим си полудео од спатине!»	Совсем обалдел от жары!
Антон се окренуо и, гледајући право преда се, кренуо испод знака.	Антон повернулся и, глядя прямо перед собой, пошел под знак.
Хтео је само једно: да се испред њега нађе некакав мост дигнут у ваздух и да мора да се пробија у том правцу.	Ему хотелось только одного: чтобы впереди оказался какой-нибудь взорванный мост и чтобы нужно было прорваться на ту сторону.
Шта ме се тичу твоји васпитани! — мислио је.	Какое мне дело до этого порядочного! — думал он.
— Нека иду, где хоће… са својим Пашком.	— Пусть идут, куда хотят… со своим Пашенькой.
Сетио се како је Анка одрезала Павлу, када јој се овај обратио са ‘Ањечка’; и осетио се нешто лакше.	Он вспомнил, как Анка срезала Павла, когда тот назвал ее Анечкой, и ему стало немного легче.
Осврнуо се.	Он оглянулся.
Пашку је одмах угледао: Бон Скакавац, сагавши се над самом земљом, кретао се трагом тајанствених кола.	Пашку он увидел сразу: Бон Саранча, согнувшись в три погибели, шел по следу таинственной машины.
Зарђали диск над путем лагано се њихао и кроз рупу се назирало модро небо.	Ржавый диск над дорогой тихонько покачивался, и сквозь дырку мелькало синее небо.
А на ивици пута је седела Анка, ослонивши лактове на гола колена и ставивиши браду на стегнуте песнице.	А на обочине сидела Анка, уперев локти в голые колени и положив подбородок на сжатые кулаки.
…Враћали су се тек предвече.	…Они возвращались уже в сумерках.
Момци су веслали, а Анка је седела на крми.	Ребята гребли, а Анка сидела на руле.
Над црном шумом дизао се пурпурни месец, неподношљиво су крекетале жабе.	Над черным лесом поднималась красная луна, неистово вопили лягушки.
«Како је све било дивно смишљено», рекла је тужно Анка.	— Так здорово все было задумано, — сказала Анка грустно.
«Ех, ви!…»	— Эх, вы!…
Дечаци су оћутали.	Ребята промолчали.
Тада је Пашка полугласно упитао:	Затем Пашка вполголоса спросил:
«Тошка, шта је било тамо, под знаком?»	— Тошка, что там было, под знаком?
«Мост дигнут у ваздух», одговорио је Антон.	— Взорванный мост, — ответил Антон.
«И скелет фашисте, прикован ланцима за митраљез.	— И скелет фашиста, прикованный цепями к пулемету.
«Замислио се још мало и додао: «Митраљез је буквално зарастао у земљу…»	Он подумал и добавил: — Пулемет весь врос в землю…
«Да…» рекао је Пашка.	— Н-да… — сказал Пашка.
«Дешава се.	— Бывает.
А ја сам тамо једноме помогао да поправи кола.»	А я там одному машину помог починить.
Када је Румата прошао гроб светог Мике — седми по реду и последњи на том путу, већ се било сасвим смрачило.	Когда Румата миновал могилу святого Мики — седьмую по счету и последнюю на этой дороге, было уже совсем темно.
Много хваљени хамахарски ждребац, кога је од дон Тамеа добио на картама, био је обично ђубре.	Хваленый хамахарский жеребец, взятый у дона Тамэо за карточный долг, оказался сущим барахлом.
Био се ознојио, подбио ноге и кретао се лошим, кривудавим касом.	Он вспотел, сбил ноги и двигался скверной, вихляющейся рысью.
Румата му је стезао бокове коленима, шибао рукавицом између ушију, али је овај само преморено одмахивао главом, не убрзавајући корак.	Румата сжимал ему коленями бока, хлестал между ушами перчаткой, но он только уныло мотал головой, не ускоряя шага.
Дуж пута се налазило жбуње, које је у предвечерје личило на облаке смрзнутог дима.	Вдоль дороги тянулись кусты, похожие в сумраке на клубы застывшего дыма.
Неподношљиво су зујали комарци.	Нестерпимо звенели комары.
На мутном небу трепереле су ретке, нејасне звезде.	В мутном небе дрожали редкие тусклые звезды.
У налетима је дувао слаб ветар, топао и хладан истовремено, као и увек ујесен у овој приморској земљи са загушљивим, прашњавим данима и леденим вечерима.	Дул порывами несильный ветер, теплый и холодный одновременно, как всегда осенью в этой приморской стране с душными, пыльными днями и зябкими вечерами.
Румата се чвршће замотао у плашт и пустио узенгије.	Румата плотнее закутался в плащ и бросил поводья.
Није имало смисла да било куда жури.	Торопиться не имело смысла.
До поноћи је имао још један сат, а штуцава шума се већ појавила над хоризонтом као црн, изгубљен гребен.	До полуночи оставался час, а Икающий лес уже выступил над горизонтом черной зубчатой кромкой.
По страни су се пружала узорана поља, под звездама су светлуцале мочваре, које су заударале на мртву рђу, тамнели су се брежуљци и иструлели плотови из доба освајања.	По сторонам тянулись распаханные поля, мерцали под звездами болота, воняющие неживой ржавчиной, темнели курганы и сгнившие частоколы времен Вторжения.
Далеко са леве стране појављивао се и гасио тмуран одсјај: према свему, горело је некакво село, једно од безбројних једноликих Мртвожора, Обешењака, Пљачкаша, која су недавно, царским указом променила имена у Жељена, Благодарна и Анђеоска.	Далеко слева вспыхивало и гасло угрюмое зарево: должно быть, горела деревушка, одна из бесчисленных однообразных Мертвожорок, Висельников, Ограбиловок, недавно переименованных по августейшему указу в Желанные, Благодатные и Ангельские.
На стотине миља од обала Мореуза и до сајве Штуцаве шуме — простирала се та земља, прекривена облацима комараца, раздирана јаругама, пуна мочвара, поражена грозницама, поморима и смрдљивом кијавицом.	На сотни миль — от берегов Пролива и до сайвы Икающего леса — простиралась эта страна, накрытая одеялом комариных туч, раздираемая оврагами, затопляемая болотами, пораженная лихорадками, морами и зловонным насморком.

Дата добавления: 2015-08-27