Od autora

III

Перевели S. Janković, P. Bunjak

Volela bih da ne prisvajam sebi pravo da pišem o sopstvenim pesmama. Što se duže bavim njihovim sastavljanjem, osećam sve manju potrebu da formulišem pesnički credo – sve više mi to izgleda neugodno i... preuranjeno. Osećala bih se kao insekt koji iz nepojmljivih razloga sam sebe sateruje u vitrinu i nabija na čiodu.

Biologija definiše čoveka kao nespecijalizovano biće videći u toj njegovoj osobini garanciju njegovog daljeg razvoja. Dozvoli mi, dragi Čitaoče, da gajim malo nade da sam i ja nespecijalizovana pesnikinja koja ne želi da se oda samo jednoj temi i jednom načinu izražavanja za nju važnih stvari, koja čak – o strahote – ne bi umela reći šta je to poezija i po čemu se ona danas razlikuje od umetničke proze. Manjim brojem upotrebljenih reči, to da. Ali ni rima zapravo nije njen uslov, ni ritam neotuđiva svojina, niti javni subjektivizam neprikosnovena privilegija. Neka ova vesela pometnja, nespretna komplikacija pristalicama tradicionalnih podela tera san sa očiju.

“Gledajte koliko ovaj štap ima krajeva!” – uzviknuo je Montenj u svoje vreme. Sasvim mi je svejedno da li je uzviknuo u poeziji ili prozi. Dovoljno je to što je za svoje iznenađenje našao reči koje se ne mogu zaboraviti. Ne, nemam nikakav književni program... Imam samo taj moto – kao nedostižan uzor umetnosti reči i kao nepresušni podsticaj za misaono prevazilaženje očiglednog.

Vislava Šimborska

(Izabrane pesme)

* * *

Nekada smo svet znali nasumice:

– beše tako malen, mogao je stati u stisak rukovanja,

tako lak da se mogao opisati osmehom,

tako običan – kao u molitvi odjek starih istina.

Nije nas čekala istorija s pobednom famfarom:

– sunula nam je u oči prljavi pesak.

Pred nama behu putevi daleki i slepi,

zatrovani bunari, gorak hleb.

Naš je ratni plen poznavanje sveta:

– on je tako velik, mogao bi stati u stisak rukovanja,

tako težak da se može opisati osmehom,

tako neobičan – kao u molitvi odjek starih istina.

Z nie wydanego zboiru, 1945

Дата добавления: 2015-08-20